Ultimat fajt kuma i starog svata

Znam u kojoj varošici u Srbiji se to dogodilo – ali neću da kažem. Svadba sa preko dvesta zvanica je skoro rasturena naprečac zbog žestoke svađe i pesničenja između kuma i starog svata. Pošto su kao visoki činovi za mladenačkim stolom sedeli jedan naspram drugog sa svojim lepšim polovinama, uz pijuckanje i nazdravljanje – zapodenuli su razgovor o „ovoj situaciji”. Kum je potegao priču o „blokaderima i njihovoj pravednoj borbi kojom hoće da smene vlast”, a stari svat mu je odmah odgovorio i rekao da „da to sve treba pohapsiti i nabiti u zatvor”.

Varnica je sevnula kada je ironično dobacio „da su svi koji ih podržavaju idioti, da ne vide dalje od nosa” – jer navodno ne shvataju „da iza svega stoje strane službe koje Srbiji ne misle dobro”... Sve mi je doslovce ispričao čovek koji je bio svadbar sa mladine strane, koji je među prvima pokušao da ih razvadi... Pa je i on dobio po grbini...

Počelo je tako što je kum starom svatu prosuo punu kriglu piva na glavu, nakon čega je nastao pičvajz... Uz vrisku uplašenih žena i „Žikino kolo” koje je koji sekund pre, kao na šlagvort u teatru, zasvirala muzika, kum i stari svat su se pohvatali za guše... A onda, jedna grupa svatova je stala na stranu kuma, a druga uz rame starog svata. Nastao je opšti fajt, lomljava flaša, vika, dreka, rvanje i pesničenje svako protiv svakoga. Završilo se tako što je intervenisala policija, krvavih glava kum i stari svat su sa raščerupanim ženama, mokrim od rasutog pića – napustili veselje. Oni, i svako sa svojim ultimat fajt timom. Svadba se prepolovila, mladenci su kao pokisli ostali bez poklona, jer se sve desilo pre vremena kada je trebalo da im svatovi predaju koverte sa novcem, domaćin je pokušao da stvori uslove da se veselje nastavi – ali, džaba, sve kasnije je ličilo na ručak posle parastosa...

Dugo me nije bilo na stranicama „Politike”, pa, možda i nije loše, da vas zatrpane sudbonosnim temama i teškim brigama koje nameće veoma složeni društveni trenutak – malo i nasmejem. Naprotiv, ukus je gorak i apsurdan do tragikomičnosti. Nažalost, retko kome je do smeha. Podele, raspolućenost i dubina krize koja već mesecima lomi srpsko društvo, toliko su velike – da se moramo zapitati: Kuda sve ovo vodi?

Nedavno sam posle dužeg vremena na samo tri dana poslovno boravio u jednom poznatom letovalištu, na sat i frtalj leta avionom iz Beograda. Danas je to inostranstvo, a ne tako davno bila je sanjana morska destinacija za sve Jugoslovene u sopstvenoj zemlji. I bez obzira što je turistička sezona u špicu, iznenadio me je mir, sklad, urednost, komocija i tišina koju sam tamo zatekao. Niko ne viče, ili bolje rečeno, niko se ne dere, sve teče mirno u spontanom i opuštenom redosledu, nigde se ne oseća tenzija, nelagodnost, frka, adrenalin i agresija. Nije mi trebalo mnogo vremena da sa setom i rezignacijom zaključim – svet je poprilično otišao u materinu, ali, još uvek ima nekih ljudi, u nekim gradovima i nekim selima, u nekim zemljama, na nekim mestima na zemljinoj kugli, koji žive mirno, opušteno i slobodno. Klonim se tog osećanja, ali priznajem, osetio sam zavist, ljubomoru i zlobu. I bio sam beskrajno tužan...

Kod njih nema vanrednih vesti, niti ima permanentnog ataka na izmoždeni i satrveni duševni i emotivni ambitus pojedinca – koji mi u našoj prelepoj Srbiji trpimo i osećamo svakodnevno. Dokle više? Zar nismo platili dovoljnu cenu poslednjih nekoliko decenija? Ratovi devedesetih, krv i suze, embargo, sanacije, hiperinflacija, bombe po glavama naše dece, ubistvo premijera... Neka svako ko čita ove redove prebroji u prošle četiri decenije da li smo imali period duži od pet godina u kojem smo živeli i radili opušteno, normalno, kao ljudi? Bez straha od budućnosti i sutrašnjeg dana? Da li smo tako nešto zaslužili? Ako jesmo – čije grehe kao narod plaćamo...?

Naježim se kad na ulicama naših gradova vidim ljude sa isukanim pendrecima, sa pancirima, sa dugim cevima i šlemovima. Makar i da se radi o našoj policiji koja je zadužena da štiti mir, red i živote svih građana Srbije. Kosa mi se podigne na glavi kad vidim kordone, krv i stampedo u kojem se mladost Srbije lovi poput miševa. Da li nas te slike zlokobno asociraju na najstrašnija vremena u kojima je naš narod krvario i vapio za slobodom?

U vremenu prebrojavanja koje liči na strahonadzor iz vremena hiljadu devetsto četrdeset i osme i Rezolucije IBa od svakoga se danas implicitno traži da kaže za koju je stranu? Od javnih ličnosti – pogotovu. Za jednu ili za drugu – treće nema? Za vlast koja brani samu sebe i legitimitet da je izabrana izbornom voljom većine građana, ili za studente kojima po biološkim, socijalnim i društvenim resursima pripada budućnost? U ovakvom ciničnom šraftuku uvek najgore prođu, da ne kažem onaj izraz koji bi upotrebio svaki Srbin – oni između, oni koji misle svojom glavom, za koje se u žargonu kaže da su neopredeljeni. Na njihove glave se sručuju kola koja istovaraju i jedni i drugi. Što se mene tiče, veoma sam opredeljen – da se borim, strepim i nadam da će pobediti razum, dogovor, tolerancija i pamet. Zbog toga i pišem ove redove.

Ili ćemo shvatiti da je Srbija najpreča, ili će nam se gorko obiti o glavu replika iz opusa našeg genijalnog dramskog pisca akademika Duška Kovačević, u kojem jedan od junaka za nas Srbe kaže: „Ko nas je kleo, nije dangubio.”

*Glumac, scenarista i reditelj