Pozorište može da doprinese promeni

Pozorišni rad sa zajednicom predstavlja ne samo umetnički već i etički izbor, jer polazi od stvarnosti, osluškuje konkretan socijalni i emotivni kontekst i stvara u prostoru koji nije fikcija već živa, često bolno aktuelna stvarnost. Bilo da radimo sa mladima, starijima, marginalizovanim grupama, bilo specifičnim lokalnim zajednicama, uvek nas pokreće jedno isto pitanje: kako umetnost može da doprinese vidljivosti, dijalogu, promeni? 
Sa pozorišnim umetnikom Lazarom Jovanovim, koji je ovako govorio za „Politiku”, poželeli smo da razgovaramo neposredno posle njegove predstave „Čekajući kišu”, koja je imala zanimljive nastupe kako u Novom Sadu i Beogradu, tako i u Evropi – u Holstebrou, Kuneu i Evori. Delo „Čekajući kišu” nastalo je u okviru evropskog projekta „Age Against the Machine”, čiji je nosilac Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”. Predstava je rezultat šestomesečnog procesnog rada, koja kroz šest prizora problematizuje različite oblike stereotipa: od strukturalnog i društvenog do institucionalnog. Kroz svakodnevne situacije u kojima stariji ljudi doživljavaju marginalizaciju i ravnodušnost, predstava osvetljava kako društveni i sistemski mehanizmi utiču na njihov život i dostojanstvo. Režiju potpisuju Lazar Jovanov, Demir Mekić, Branka Bajić Jovanov. Izvođači predstave su: Natalija Marinković, Milka Dmitrašinović, Svetlana Selaković, Stanka Parać Damjanović, Jasna Kartalović, Dragica Letić, Milena Marinković, Zoran Ivković, Predrag Veselić... 
– Teme smo identifikovali u bliskoj saradnji sa Natašom Todorović i Milutinom Vračevićem iz Crvenog krsta, a zatim ih istraživali zajedno sa grupom građana koji su se odazvali na javni poziv za učešće. Tako je predstava „Čekajući kišu” dobila svoj oblik kroz šest scenskih prizora, koji tematizuju različite oblike diskriminacije starijih osoba: od banalnih do strukturno duboko ukorenjenih. Na primer, kada osoba napuni 70 godina, cena njene polise za putno osiguranje se preko noći utrostruči. Pojedine banke odbijaju da izdaju master kartice starijim licima. Kada napunite određeni broj godina, vi jednostavno postajete „rizik”. Iz takvog konteksta nastala je i pesma u predstavi spontano nazvana: „Rizik” – priča Lazar Jovanov i dodaje: 
– Baš je „Politika” pre nekoliko godina objavila rezultate istraživanja KBC Zvezdara, prema kojem starije osobe u proseku čekaju 68 sekundi duže prilikom poziva Hitnoj pomoći. Žene iznad 70 više ne dobijaju sistemske pozive za mamografiju, mogu se prijaviti individualno, ali više nisu deo organizovanog skrininga. Tu je i tema nasilja u porodici nad starijim članovima, kao i zapostavljanje u pojedinim domovima za brigu o starijim licima. 
Sve ove teme autorki tim je obradio kroz različite scenske jezike: od realističkog prikaza do apsurda, od poezije do koreografske simbolike. Rezultat je interaktivna predstava u kojoj gledalac nije pasivan, već pozvan da reaguje, učestvuje, preispituje. 
U predstavi u „Čekajući kišu” učestvuju Novosađani i Novosađanke od 17 do 79 godina. Oni pozivaju publiku da preispita sopstveni odnos prema starima i procesu starenja. Na pitanja zašto je ova predstava važna danas i kakva je njena unutrašnja logika i osećaj, Jovanov odgovara: 
– Snaga naše predstave je u njenoj međugeneracijskoj strukturi. Kada mladi, zreli i stariji sugrađani zajedno stanu na scenu, to postaje čin solidarnosti koji je sam po sebi politička izjava. Drugo je kada isključivo diskriminisani govore o diskriminaciji, a sasvim drugačiju težinu dobija kada im se pridruže oni koji nisu direktno pogođeni. Ejdžizam je oblik diskriminacije koji često prolazi ispod radara, reprodukujemo ga u šali, u reklami, u administrativnoj odluci. A posledice su duboke: od osećanja izolacije do narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja.
I publika, ocena je našeg sagovornika, to prepoznaje. U ovoj predstavi, kaže, gledalac je ravnopravan učesnik. Interaktivni segmenti tokom predstave grade dijalog, a finalni, sedmi segment je upravo to – otvoren razgovor sa gledaocima. Taj razgovor postaje prostor za identifikaciju diskriminatornih praksi, promišljanje javnih politika i traženje konkretnih rešenja. 
Lazar Jovanov zaista ima zanimljivu umetničku karijeru. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića. 
– Imao sam sreću da budem deo eksperimentalne klase koja je objedinila glumce i reditelje u okviru jedinstvenog studijskog programa. Taj model je otvorio prostor da pored glumačke, steknem i rediteljsku i dramaturšku perspektivu. Svoje umetničke i stvaralačke veštine sam u velikoj meri usavršavao kroz rad u KPGT-u, u prostoru koji je kod mene podstakao razvoj kritičke misli i eklektičnog scenskog izraza. Istovremeno, moje interesovanje za društveni, politički i kulturološki kontekst umetnosti vodilo me je i ka naučnoistraživačkom radu, doktorirao sam na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u oblasti kulturne politike i menadžmenta u kulturi – kaže Jovanov koji sa svojom partnerkom Brankom Bajić nastavlja da neguje originalnu pozorišnu poetiku. 
Trenutno sa Kulturnim centrom „Mladost”iz Futoga i sa tamošnjom zajednicom rade na pozorišnom procesu propitujući temu demencije, u okviru evropskog programa IPA prekogranične saradnje Mađarske i Srbije.