Devojka sa krilima nije odustala od snova

Gosti „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bili su Dejana Bačko i Marko Nežić.

Dejana Bačko je slikarka, nekadašnja šampionka u paratekvondou i influenserka. Rođena je bez ruku i poznata je na društvenim mrežama kao „devojka sa krilima”. Hendikep je nije sprečio da živi normalnim životom. Učila je da piše nogama, hrani se nogama, slika nogama, čak i vozi automobil. Nikada nije odustajala od svojih snova. Njen suprug Marko Nežić, savetnik za ishranu i influenser, pomaže joj u svemu, a njihov svakodnevni život prate milioni ljudi. Najgledaniji video koji su objavili ima 180 miliona pregleda, jer su njihovi pratioci ljudi iz čitavog sveta.

– Ja sam govorila da mi je možda Bog oduzeo ruke, ali mi je dao jedan talent, a to je slikarstvo. Stvarno sam se tome posvetila, to me nekako ispunjava i to je moja prva ljubav – kaže Dejana Bačko, koja smatra da nikada ne treba odustati od svojih ciljeva i da ne smemo da dozvolimo da svet promeni naš osmeh nego naš osmeh treba da bude primer da menjamo svet.

– Posle svakog pada morate da ustanete i da idete dalje. I ako padnete – to nema nikakve veze, ne znači nešto loše ili da ste manje vredni, ali je bitno da ne odustanete, već morate napred da idete, dalje, i sa osmehom – dodaje Dejana Bačko.

Marko ističe da je jako važno da partneri jedno drugom budu podrška.

– Nekada su ljudi umorni i teško je vreme, i naporno, i onda se prepiru, a mi uvek gledamo nekako da dopunimo baterije jedno drugom. Kad ja vidim da je njoj recimo nešto teže ili da joj nije baš neki dan, onda više obaveza preuzmem, a kad želim da se odmorim, ja njoj to kažem i tako se na neki način menjamo – dodaje Marko Nežić.

Dejana je svojevremeno bila svetski šampion u paratekvondou, a bavila se i streljaštvom. Neko vreme je igrala i tenis.

– Skakala sam na desnoj nozi, pošto uglavnom sve radim levom nogom. S obzirom na to da je meni veliki uzor teniser Novak Đoković, htela sam da se oprobam i u tenisu, iako sam znala da je nemoguće. Odustala sam i shvatila da tenis, ipak, nije za mene, i da je bolje da se vratim tekvondou – navodi Dejana.

Marko je u podkastu govorio i o tome šta Dejana ne može da uradi sama i gde joj je potrebna njegova pomoć.

– Ne može da zakopča recimo dugme na farmerkama, a teško joj je kad oblači nešto što je dosta uzano, neke uzane helanke ili šorts – tada joj treba svakako pomoć. Ne može da veže kosu, kao i pertle – kaže Marko a Dejana dodaje da sve može da uradi nogama – jer su njene noge „zlatne”.

Za Marka je recept za srećan život da radiš ono što misliš da je ispravno i što voliš, a Dejana dodaje – i ono što te ispunjava.

Kad je bila mala, razmišljala je o tome zbog čega se baš njoj dogodilo da bude rođena bez ruku, a kaže da sada kad bi joj neko rekao da li bi htela da ima ruke, ona bi rekla da joj nisu potrebne.

– Mrtva hladna bih rekla ne, zato što sam već navikla da ih nemam, sebe ne vidim sa rukama sada. Navikla sam na takav život da sve radim nogama, tako da su mi sad ruke bespotrebne. U detinjstvu sam dolazila uplakana kući jer je u školi bilo ruganja i podsmevanja. Pitala sam mamu da mi da njene ruke, a ona je rekla da jednostavno to ne može iako bi vrlo rado to učinila. Njena je poruka bila da podignem glavu i da idem samo napred. Motivisala me je da idem dalje. Majka mi je bila ključni faktor, ona je tu uvek bila i kao podrška. Možda da ona nije bila takva, ja ne bih bila ovoliki borac. Imala sam problema prilikom upisa u srednju školu. Rekli su da ne mogu da upišem školu jer nemam obe ruke. To je bila neka predrasuda o meni na početku, bez obzira na to što sam uradila prijemni super, što sam imala od mogućih 100 bodova 99 bodova. To je bila srednja umetnička Škola za dizajn „Bogdan Šuput” u Novom Sadu. Moja mama je zvala školu da pita zbog čega je to tako, šta se dešava, pa su oni rekli odmah da je to zbog ruku. Na kraju sam ipak upisala tu školu i završila je redovno – dodala je Dejana.

– Ništa se ne mora u životu. Ja volim slikarstvo. Ali sve zavisi kakvog sam raspoloženja određenog dana za slikanje, ali uglavnom iskoristim to vreme kada je ćerka Lara u vrtiću pa onda slikam. Do sada imam 15 samostalnih izložbi, više od hiljadu i po radova. Sad trenutno slikam neke nove radove. Nekako mi se sviđa pop art stil i sad sam zadala sebi za cilj da naslikam što više radova za izložbu. Međutim, kako ja nešto naslikam i to objavim na društvenim mrežama, tako se ljudi javljaju da pitaju da li mogu da kupe sliku. Drago mi je kada neko kupi moju sliku i kada ona ukrašava zid u nečijem domu. Ranije sam slikala pejzaže i mrtvu prirodu, ali sam se nekako „zasitila” tih slika. Sad me ispunjava više kada slikam sa drečavim bojama zato što sam ja uvek vesela – dodala je Dejana Bačko.

Paratekvondoom je počela da se bavi da bi ojačala noge.

– Krenula sam da se bavim sportom da bih ojačala noge jer sam tada počela da studiram u Novom Sadu, a jedan deo akademije je u centru grada, a drugi deo na Petrovaradinskoj tvrđavi. Svaki dan je bilo neophodno da se penjem, da hodam i da menjam autobuse. Tada sam putovala iz Bačke Palanke za Novi Sad, menjala sam dva autobusa. Sve u svemu, htela sam jednostavno da ojačam noge zato što sam bila baš slaba i trebalo mi je to. Na društvenim mrežama sam istraživala sportske klubove i naišla sam na Tekvondo klub „Gitros”, ali sam mislila da samo deca tamo treniraju. U međuvremenu mi se javio trener iz tog kluba Aleksandar Andrevski, koji me je pitao da li bih htela da probam da treniram tekvondo. Došla sam na prvi probni trening, svidelo mi se i rekla sam da moram da počnem da treniram i da vidim kako i šta dalje. Tako je krenula ta priča sa tekvondoom i sa osvajanjem prvih medalja – pojasnila je Dejana Bačko.

Ovaj zanimljivi bračni par, koji na društvenim mrežama prati oko osam miliona ljudi, ističe da im ne smeta kada se neko pogrdno izražava o influenserima, jer je njihov cilj da šire pozitivan uticaj u javnosti.

– Influens znači uticati. Može se uticati na ljude pozitivno, tako ja na to gledam. Sve što objavimo brzo se proširi internetom – kaže Marko.

Budući da često putuju porodično, zapanjeni su time da ih i u inostranstvu ljudi prepoznaju.

– Na Tajlandu smo bili u januaru i spontano smo snimili i objavili jedan video na aerodromu gde ćerkica Lara i ja kupujemo kikiriki. To je bilo nešto potpuno nebitno. Posle nekoliko minuta ljudi sa aerodroma su počeli da se javljaju, i obezbeđenje, i pasoška kontrola… I u Parizu kad smo bili isto nam se dosta ljudi javljalo. Nama je bila ideja da budemo aktivni i da normalnim ljudima predstavimo kako i osobe sa invaliditetom mogu da imaju neki normalan životni stil. Dosta ljudi smo inspirisali – ističu Dejana i Marko.

U podkastu je bilo reči i o njihovim putovanjima, skakanju iz aviona, o vaspitanju ćerke Lare, slikanju, životnim principima, društvenim mrežama…

Prvi susret

Marko Nežić je objasnio da su se Dejana i on upoznali na jednom predavanju o ishrani, koje je Marko održao pre oko devet godina.

– Prvi put sam tada čuo za nju, prvi put sam je video. Da stvar bude još čudnija, prvi put sam se susreo sa bilo kojom osobom sa invaliditetom u tom trenutku i u startu mi je to bilo malo čudno, ali svideo mi se njen stav, kako ona priča, kako reaguje na neke situacije i sve ostalo. Posle nekoliko godina, slučajno smo se sreli na jednom dočeku nove godine i tako je počela naša zajednička priča – istakao je Nežić.

Uspeh sportista sa invaliditetom

Mnogi ljudi u Dejani Bačko vide uzor i primer koji treba slediti, jer je važno shvatiti da bez obzira na neki hendikep – treba raditi na sebi i ostvariti svoje snove.

– I ja volim da vidim nekog sportistu koji je isto osoba sa invaliditetom koja je uspešna. Paratekvondo trenira jedna divna žena Danijela, koja je veliki borac i ima dosta medalja, a nema ni šake ni stopala. Uzor je svakako i Borislava Beba Ranković, koja je uspešna stonoteniserka. Takođe treba pomenuti da je prvak u streljaštvu dečko koji gađa nogama. U streljaštvu treba da imate i fokus i koncentraciju i stvarno treba dosta vremena i ulaganja u taj sport. Tu su sati i sati treniranja kada predstoji neko takmičenje. Volela sam da treniram streljaštvo, ali je ipak moj sport paratekvondo. Kada već govorim o nekim uzorima, osim Novaka Đokovića, uzor u životu mi je bio i motivacioni govornik Nik Vujičić – navodi Dejana Bačko.

Vožnja automobila

Dosta polemika u javnosti je izazvala vest da je Dejana Bačko položila vozački ispit i da sada može da upravlja automobilom, bez ruku, a uz pomoć nogu. Marko Nežić ističe da u zakonu stoji stavka da osobe sa invaliditetom ako već prođu lekarsku komisiju, vozački ispit i sve ostalo, mogu da voze bezbedno na način koji je njima prilagođen.

– To je isto kao kod korisnika invalidskih kolica, jer oni stavljaju recimo jednu ruku na volan, s drugom rukom upravljaju sa gasom i kočnicom. Komande za gas i kočnicu su isto ručne, znači oni isto drže jednu ruku na volanu, s drugom rukom daju gas i kočnicu. A kod mene je važno samo da je automobil automatik. Pre polaganja smo videli momka koji vozi profesionalno trke, i to nogama. Nije mi bilo teško da polažem vozački ispit. Bila je tu jedna zanimljiva situacija kad sam došla da polažem za vožnju. Došao je policajac, pogledao me je i videla sam da mu ništa nije jasno. Postavio mi je pitanje kako ću da se potpišem. Odgovorila sam mu da ću nogama to da uradim. Onda me je pitao kako ću da vozim. Rekla sam mu opet nogama, kako bih drugačije. Tada je rekao: „Ovo nisam video u svojoj karijeri.” Rekla sam mu: „E sada ćete to doživeti” – istakla je Dejana Bačko.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU