Borba za podelu nasledstva bivšeg Sovjetskog Saveza

Pre neku godinu, tokom redovnog Putinovog obilaska regiona i susreta sa građanima, jedan dečak je upitao prvog čoveka Kremlja: „Gde su granice Rusije?” Predsednik se samo blagonaklono nasmešio, pomilovao dete po kosi i rekao: „Rusija nema granice.” Ovih dana bio je određeniji: „Tamo gde zakorači ruski vojnik – to je naše. Ruski i ukrajinski narod su jedan narod. U tom smislu – cela Ukrajina je naša!”

Rušenje unipolarnog sveta postalo je udarna tema svetskih medija, skupova najviših državnih i vojnih zvaničnika, pa i kafanskih govorkanja… Preračunavanje vojne moći pojedinih sila, pa i onih izraženih brojem nuklearnih glava, kao da su pale u senku. Saznanje da je dovoljan jedan pritisak crvenog dugmeta da svi skončamo negde u kosmičkim dubinama preusmerilo je shvatanja o velikim ratovima. Tako je i ono što se već tri i po godine dešava u Ukrajini postalo tek – lokalni problem.

Sve pomenuto kao da je nametnulo shvatanje da u eventualnim novim velikim ratovima pobednika, jednostavno, neće biti. Amerika 21. veka nije dovoljno moćna da bi mogla vojno da porazi npr. Rusiju ili bilo koju drugu veliku državu. Malo je verovatno da bi moglo da se dogodi i obratno. Ni najjače oružje savremenih ratnih podstrekača – ideologija – više ne može da utiče na ishod budućih sukoba.

U tom smislu, nedavni razgovori prvih diplomata Rusije i SAD – Sergeja Lavrova i Marka Rubija – mogli bi da unesu malo više svetla u to kako na ukrajinsku krizu, i ne samo ukrajinsku, gledaju u svetskim metropolama. Iako sa ovog sastanka nije bilo konkretnih saopštenja, valja pomenuti izjavu Aleksandra Ivanova, člana predsedničkog Saveta za ljudska prava Rusije, da je razgovarano o isključenju iz daljih pregovora „svih onih koji su uticali na propast dosadašnjih saglašenja Rusije, SAD i ukrajinske delegacije održanih u Istanbulu”. On je rekao: „Videli smo kako su se u pregovore mešali francuski predsednik Emanuel Makron, britanski premijer Kir Starmer, pa i nemački kancelar Fridrih Merc, šaljući različite poruke i Putinu i Trampu. Rešavaćemo stvari na relaciji naše dve zemlje.”

Mnogi na rusko-ukrajinski sukob s pravom gledaju kao na borbu za podelu nasledstva bivšeg Sovjetskog Saveza (1922–1991). A razloga za to ima i previše, jer Ukrajina je bila ekonomski najrazvijenija republika SSSR-a. Uzeti „pod svoje” drugu po veličini državu na kontinentu, najvećeg svetskog proizvođača žitarica, industrijski i infrastrukturno zaokruženu, san je svakog moćnika. Pogotovo onih na zapadu Evrope. Od Britanaca, Francuza, Nemaca, pa nadalje. A upravo su pomenuti omanuli u želji da sve prigrabe isključivo za sebe.

Zato i ne bi trebalo da čudi odluka Moskve i Vašingtona da tome stanu na kraj. I to na način kako to čine velike sile. Ukratko, nije van pameti razmišljati o nameri dve zemlje da Ukrajinu, jednostavno, međusobno podele. Nešto slično posleratnoj sudbini Nemačke, ali na, za današnja vremena i globalne okolnosti, mnogo prihvatljiviji način.

Šta bi to u praksi moglo da znači? Prostori koje zauzme ruska vojska postali bi i zvanično deo velike federacije (uostalom, Lugansk, Donjeck, Herson i Zaporožje su se u tom smislu već izjasnili), a ostatak, sa za sada upitnom sudbinom Odeske oblasti, bi postao nova država. Nezavisna, bez ozbiljnijih oružanih snaga, sa savremenim socijalnim vrednostima i bez pronacističkih i sličnih agresivnih grupa. I sve to pod patronatom SAD. Pre svega – ekonomskim. Evropljani, uključujući i NATO, bili bi potpuno izbačeni iz igre.

Podsetimo, sudbina dve Nemačke bila je prava slika posleratnog sveta i moći tadašnjih društvenih sistema. Danas je situacija u velikoj meri drugačija. Tehnološke, privredne i finansijske razlike svedene su na teoretska razmatranja. Takođe, pojava novih ekonomskih, pa i vojnih, sila potpuno briše zastareli način razmišljanja. Upuštanje u bilo kakvu avanturu povlači sa sobom adekvatnu reakciju. A direktno konfrontiranje čak i opasnost od samouništenja.

Izgleda da jedino zvanična Evropa još uvek nije spremna da prihvati tu činjenicu. Otuda i lutanja i jalova podrška ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom. Toga su svesni i u Vašingtonu i u Moskvi, tako da se odluka o preuzimanju sudbine Ukrajine u ruke SAD i Rusije trenutno čini kao jedino prihvatljivo rešenje.

Prostora za ogledanje dve velike sile, sve sa Kinom, Indijom, Iranom, Pakistanom, Turskom… ima još uvek, svuda širom sveta. Trošiti energiju na delove Evrope u kojoj su nesporazumi istorijski i nikada potpuno okončani, očigledno, nije više isplativo. Još da to shvate birokrate u Briselu i njihovi stvarni poslodavci.