Ignorisanje istinskog znanja učenika

Oglasio sam se u ovoj rubrici i prošle godine posle maturskog ispita osmaka. Neću se ponavljati. Ovog puta osvrnuću se na „sirove poene” koje maturanti dobijaju za svaki tačno rešen zadatak na testu. Tri ispitna predmeta, tri testa po 20 zadataka daju ukupno 60 poena. Da, ali „sirovih”, kako ih je neko nazvao. Oni tek treba da se osuše, a kad se osuše skupe se na samo 40 poena. Po ugledu na meso i šljive. Ko li je to istinsko znanje poistovetio sa životnim namirnicama? Istina je, od znanja se živi, ali se znanje ne jede.

Kako je došlo do ovog apsurda? Ko ima dušu da umanjuje, omalovažava i ignoriše istinsko znanje učenika? Mora da su to one surove čike koje su odlučile da formalni uspeh u prethodnim razredima ima veću vrednost od ispoljenog znanja na maturskom ispitu. Pa su taj formalni uspeh vrednovali sa 60, a stvarno znanje od mogućih 60 srozali na 40 poena. Umesto da taj odnos bude obrnut.

Jer, kao neko ko je ceo radni vek proveo u nastavi, imam pravo da uspeh učenika u višim razredima osnovne škole nazovem „formalnim”. Taj uspeh je samo privid, nešto što želimo da vidimo. Zna li neko nekoga u našem prosvetnom sistemu ko će se usprotiviti nastavniku kad učeniku da nezasluženu peticu? Učenik? Njegovi roditelji (mamin i tatin genijalac)? Direktor (samo sa 80 odsto odličnih od ukupnog broja učenika može da se „dokaže” pred Školskom upravom)? A i sam nastavnik to nepočinstvo čini ili da bi prikrio svoj nerad, ili da bi se dodvorio direktoru, ili iz nezadovoljstva sobom i svojim okruženjem. Zna se, samo što niko neće glasno da kaže: tihi štrajk u prosveti traje bar 30 godina. Tek sad je postao vidljiv.

Broj osvojenih poena na testu nije i ne sme da bude matematička kategorija. Ako se nije razmišljalo o, recimo, davanju stimulativnih poena za određen broj tačnih odgovora, kome je palo na pamet da ostvarene poene množi sa 0,7, odnosno 0,6, i tako ih smanji za skoro četvrtinu, a kod izbornog predmeta za skoro polovinu? Rekoh: matematici i brojevima ovde nije mesto. Broj osvojenih poena predstavlja kvantum znanja iz jedne nastavne oblasti. Znanje je univerzalno, pa je i taj pojam univerzalan. Može se uvećavati, ali se ne može množiti. Može da bledi kod starih i senilnih osoba, ali se ne može deliti. Znanje ima neodoljivu potrebu da se širi, a ne da se veštački umanjuje (sa 60 na 40 poena). Ko to radi protivi se svakoj logici i smislu čovekovog bitisanja: da uvećava svoje znanje i na osnovu njega stvara nove vrednosti, a ne da uništava „sirove poene” i tako mnogim maturantima onemogući da se upišu u željenu školu.

Radomir Jovanović,

Žiča