Rat je teška bolest koja menja ljude

Subotica – Ukrajinski reditelj Sergej Loznica obeležio je početak 32. Festivala evropskog filma na Paliću. Boravio je ovde tri dana i kao laureat Nagrade „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskoj kinematografiji u kategoriji stranih stvaralaca, ali i kao reditelj ispratio prikazivanje svog novog filma „Dva tužioca”, koji je prikazan u glavnom takmičarskom programu na palićkoj Letnjoj pozornici.

Loznica je bio neumorni sagovornik, u brojnim susretima sa novinarima, ali i na pres-konferencijama, objašnjavajući motive i razloge snimanja svojih filmova. Govorio je emotivno i iscrpno o scenarističkim osnovama filma „Dva tužioca”, koji je ove godine predstavljen i u Kanu, o svom odrastanju u svetu paralelnih istina. Odnos pojedinca i vlasti, pre svega autoritarne jeste tema kojoj se stalno vraća.

Film prikazan na Paliću na određeni način nastavak je njegovog prethodnog filma „Suđenje” i gde ponovo obrađuje položaj pojedinca u autokratskoj vlasti. Film „Dva tužioca” smešten je u 1937. godinu, u vreme Staljinovih čistki.

– Nakon 80 godina nismo izvukli nikakav zaključak, nismo reagovali na pravi način. To je za mene veoma neobično. Prethodno sam pravio film o bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, u kojem smo videli iste stvari kao sada – u Ukrajini, Siriji, Izraelu. Armije različitih država koriste ista sredstva za uništenje ljudskog života. Sve se to već desilo i moramo da nađemo druga rešenja, ali to se ne dešava – kaže reditelj.

Sergej Loznica rođen je 1964. godine u gradu Baranoviči u SSSR-u (danas u Belorusiji), a odrastao je u Kijevu u Ukrajini. Iznenađujući podatak u njegovom životopisu jeste da je diplomirao primenjenu matematiku 1987. godine na Kijevskom politehničkom institutu. Od 1987. do 1991. radio je kao naučnik u Kijevskom institutu za kibernetiku, specijalizujući se za istraživanje veštačke inteligencije. Reći će: matematika je postala njegovo prokletstvo jer nema intervjua u kojem ga ne pitaju kako je matematičar prešao u filmske stvaraoce. Ali, Loznica podseća, muziku i matematiku studirali su i reditelji Sergej Ejzenštajn i Otar Joselijani. Na Državnom institutu za kinematografiju (VGIK) u Moskvi završio je studije 1997. godine i od tada je režirao 28 dokumentarnih filmova koji su osvojili brojne nagrade, među kojima i „Donbas” i Majdan”, kao i pet igranih filmova. Njegov prvi igrani film „Moja radost” prikazan je u zvaničnoj konkurenciji u Kanu. U njegovoj biografiji stoji i da je prevodio sa japanskog.

Krećući se tako širokim poljem interesovanja, Loznica ipak navodi doživljaje iz svog detinjstva kao polazište koje ga je usmerilo ka snimanju filmova.

– Sve ono što nam se dešava u detinjstvu je najvažnije i to utiče na nas. Odrastao sam u Kijevu u SSSR-u, to je duga istorija, i suočio se sa mnogo laži koje nas okružuju. Nisam odmah shvatao da su to laži. Prvi put kada sam izašao iz Sovjetskog Saveza devedesetih godina shvatio sam da postoji drugačiji svet, gde ljudi žive drugačije živote. Moj prvi osećaj je bio da sam proveo svoje godine uzalud. Radio sam stvari koje bih radije da sam izbegao, studirao sam nauku koja nije nauka, kao na primer, naučni komunizam, što je bio deo našeg obrazovnog programa, i takođe kao i ovde zatvaramo oči i radije ne bismo da vidimo stvari koje ne umemo da objasnimo – kaže Loznica za „Politiku”. Objašnjava da su njegovi razlozi za snimanje filmova duboko lični.

– Ono što me podstiče da pravim filmove jeste priča moje porodice. Sa majčine strane ne poznajem nikoga ko je preživeo. Moja baka je imala sestre, bila je to velika kozačka porodica, svi su pobijeni u vreme sovjetskog režima, pod različitim okolnostima. Niko nije preostao koga poznajem. Sa očeve strane je gotovo isto. To znači da su potpuno odsečeni moji koreni, ne mogu da vam kažem ko je bio moj predak, nemam znanja o tome. Oni su nastojali da prežive tokom tog perioda i menjaju mesto u kojem su živeli, to je bio jedan od metoda kako da se sačuvaju i po tome nisam jedinstven. Mnoge porodice su to preživele. Bez interakcije između generacija – objašnjava.

Zbog svog beskompromisnog stava našao se na listi nepoželjnih i u Ukrajinskoj filmskoj akademiji, dok je on sam napustio Evropsku filmsku akademiju i to sve u razmaku od mesec dana 2022. godine. Kaže, nije to ništa čudno. Sebe definiše kao kosmpolitu.

– Kada je počeo rat u Ukrajini, Evropska filmska akademija objavila je vrlo ljubazne rečenice da brine zbog ukrajinskih filmskih stvaralaca jer rastu tenzije u istočnoj Ukrajini i to u trenutku kada je moj grad Kijev bio pod bombama ruskih trupa, a njihove jedinice se borile na ulicama nedaleko od moje kuće. Zar to nije čudno? Oni uvek sede na toj superiornoj poziciji na dve stolice: da budu ljubazni prema Moskvi, a da ipak kažu nešto o tome. U tom trenutku nisam mogao da se saglasim sa tim. I rekao sam: „U redu, doviđenja.” Drugačija je priča sa ukrajinskom akademijom. Pre svega, oni su mene pozvali 2017. i pitali, jer sam jedan od poznatih ukrajinskih stvaralaca, da budem deo akademije i prihvatio sam. Nakon toga su me izbacili u trenutku kada su želeli da pokažu da su oni radikalni i spremni da se bore, ne znam kako bi im to pomoglo, sa ruskim stvaraocima koji su prikazali filmove u Kanu. Ko je prikazao filmove u Kanu? Propagandisti, nikada. Kan ili Berlin nikada nisu prihvatili ruske propagandne filmove. Zbog čega bismo mi mrzeli ljude koji su kritični prema režimu u Rusiji? Zašto bih iz sveta filmova uklanjao, vrlo dobre reditelje kao što su Andrej Zvjagincev, Kiril Serebrenjikov, Viktor Kosakovski, Sokurov. Rat je teška bolest koja menja ljude – zaključuje Sergej Loznica.