Urbanizam i vandalizam

Ines Meštrović završila je svoju priču o tužnoj sudbini jedne lepe stare zgrade na Andrićevom vencu citatom iz Andrićevih „Znakova pored puta”. Mudra zapažanja i poetske reči našeg nobelovca odabrane su za kraj kao podsećanje, verovatno i kao opomena. A možda i kao poziv u pomoć novinarskom pregnuću da se izazove efikasnija reakcija povodom ovog slučaja.

Nažalost, novinari, građani, javnost, čak i deo stručne, ne mogu suštinski ništa da učine u zaustavljanju beogradskog urbanizma kao savremenog vandalizma, u suprotstavljanju graditeljskom nasilju, investitorskoj alavosti, službeničkoj popustljivosti (za koju je, po svoj prilici, korupcija drugo ime). U rasponu od konstrukciono i finansijski grandioznih projekata, poput mosta preko Ade Ciganlije do ozidanog kioska za prodaju sveća u porti Crkve Aleksandra Nevskog, od kabastog zdanja Parohijskog doma na Svetosavskom platou do stambenih mastodonata po Zvezdari i Vračaru koji uništavaju komšijske kuće, zatvaraju vidike i zatiru svako drvce u kraju, nižu se problematične odluke zvaničnika. One koje izazivaju sporenja, protivljenja, sumnje u čistotu pobuda (i ugovora), mučno osećanje da se mnogo manje misli na dobrobit gradskog stanovništva nego na profit pojedinaca i njihovih firmi.

To nikako ne znači da emisija Studija B „STB Dokument” ostaje bez smisla. Ona je bila odlična u nastojanju da utvrdi kako je bilo moguće srušiti fasadu zaštićenu kao spomenik kulture, da prikupi (neubedljiva) objašnjenja svih nadležnih institucija, da omogući predstavniku investitora i glavnom arhitekti da brane projekat sedmospratnog hotela u starom gradskom jezgru. Bilo je tu i objašnjenja kako će izgraditi novu staru fasadu. Još lepšu i još stariju, valjda, baš kako su obećali i ratni rušitelji mostarskog kamenog mosta.

Studiju B veoma priliči ova, možda ipak ne sasvim uzaludna, borba protiv bahatosti i samovolje vlasnika velikog novca, poklonika devize „para vrti gde burgija neće”, protiv gradskih organa u čijem radu političko i lukrativno nadjačavaju profesionalno, protiv svih onih koji žele da se Beogradom okoriste ne voleći ga uopšte, ili bar ne dovoljno. Ova televizija na to ima puno pravo jer živi i celinom svog programa radi za Beograd koji voli.

U dosijeu o adresi Andrićev venac 10 našao se i podatak da se vandalski postupak prema spomeniku kulture može kažnjavati samo prekršajno (s najviše deset hiljada dinara), a nikako krivično. Republici Srbiji neminovno se mora postaviti pitanje kad će da promeni tu apsurdnu zakonsku normu. A i njoj i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, takođe, kako misle, recimo, da štite „srpske svetinje” na Kosovu i Metohiji– kad ne čuvaju valjano ni ove nadohvat ruke, nad kojima im nadležnost niko ne uskraćuje.

Primera takve nebrige ima toliko da bi se za njih mogle (i morale) zainteresovati i druge domaće televizije, naročito one kojima je blisko takozvano istraživačko novinarstvo. Uz sve rizike koje to nosi...