Bauk ujgurskog terora

Kineski sud je minule nedelje osudio na smrtnu kaznu dvojicu Ujgura optuženih za terorističke napade na severozapadu Kine. U napadu 4. avgusta u provinciji Sinđijang, četiri dana pre početka Olimpijskih igara u Pekingu, ubijeno je 16 policajaca, a 15 je ranjeno.

U isto vreme, Kina je zatražila od SAD da joj se isporuči 17 kineskih Ujgura optuženih za terorizam koji se nalaze u američkom zatvoru Gvantanamo na Kubi. Peking naglašava da su oni članovi zloglasnog Islamskog pokreta istočnog Turkestana (ETIM), koji su Ujedinjene nacije označile kao terorističku organizaciju.

Ovih 17 Ujgura živeli su u logoru u Avganistanu tokom američkih vazdušnih napada protiv Avganistana u oktobru 2001, a pakistanske vlasti uhvatile su ih i predale Amerikancima. U Gvantanamu su od 2002. godine.

Nekoliko ovogodišnjih obračuna sa teroristima stvorili su utisak da bauk terorizma ponovo, punu deceniju od gušenja velike pobune ujgurskih separatista u Sinđijangu, kruži Kinom. Ipak, američki profesor Martin Vejn, stručnjak za ujgurski terorizam, tvrdi u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Rat Kine protiv terorizma“ da su se kineske vlasti u poslednjoj deceniji – od gušenja ujgurske pobune u Jiningu 1997, kad je u oružanom sukobu s policijom poginulo 150 terorista – uspešno borile za stabilizaciju Sinđijanga.

Ovu ogromnu severozapadnu oblast (1,6 miliona kvadratnih kilometara), sa nepreglednim pustinjama i pašnjacima, u kojoj živi devet miliona Ujgura (naroda turskog porekla), sporadično potresaju pobune, eksplozije i atentati pod separatističkim i islamskim barjacima. U Sinđijangu živi i dva miliona Kazaha, koji se ne slažu sa Ujgurima, kao ni sa Hanima (Kinezima), i stoga stalno predstavljaju potencijalno žarište.

Ujguri imaju jak lobi u Turskoj, Uzbekistanu, Tadžikistanu i SAD. Najveću finansijsku pomoć dobijaju od Saudijske Arabije i Irana, a terorističku podršku od Al Kaide i Osame bin Ladena. ETIM, inače, ima proklamovani cilj da se bori za obnovu i ustrojstvo mitske države koja je, u legendama, postojala kao postojbina Ujgura.

Ujguri u Sinđijangu kratko su bili nezavisni – od 1944. do 1949. godine, kao „Republika Istočni Turkestan“ – kada se u Kini vodio građanski rat. Nakon dolaska Mao Cedunga na vlast ova nepriznata tvorevina je ukinuta.

Prema kineskim tvrdnjama, ETIM je jedna od najmanje 40 eparatističko-terorističkih organizacija koje su nekad delovale u Sinđijangu, sve dok većina nije likvidirana, u okviru pojačane borbe protiv međunarodnog terorizma nakon 2001. i u akcijama šangajske organizacije za saradnju, bezbednosne formacije kojoj pripadaju Kina, Rusija i četiri zemlje Centralne Azije. Ova organizacija ima, za jedan od svojih najvažnijih ciljeva, borbu protiv „terorizma, separatizma i ekstremizma“, pri čemu se pod trećim pojmom najčešće podrazumeva islamski fundamentalizam.

Ujguri u Sinđijangu žive u usporenom srednjeazijskom ritmu, tvrdeći da njihova prava prestonica nije Urumči već Kašgar, gde su nekad vladali njihovi sultani. Jesti svinjetinu – to je svetogrđe za ovaj narod koji ne priznaje čak ni pekinško vreme, navijajući časovnike dva sata unapred.

Na ulicama Urumčija i Kašgara muškarci nikad ne skidaju turbane, a žene čadore, zbog vere ali i zaštite od oštrih karaburana (crnih uragana), koji duvaju najmanje četiri meseca godišnje, pretvarajući dane u noći. Ovi vetrovi su tako jaki i hladni da Ujguri posle berbe grožđa prekrivaju vinovu lozu sa tri sloja slame i pamuka.

Takozvana zemlja Ujgura u drevna vremena označavala je granicu između kineske civilizacije i nepristupačne pustinje, gde su kamile bile jedini prevoz. Ujguri su sačuvali i nekoliko hiljada kareza, podzemnih kanala, iskopanih pre nekoliko stotina godina, kroz koje voda stiže od udaljenih glečera do mnoštva vinograda u pustinji.

Ujguri su muslimani suniti i, za razliku od hanske populacije, koja naseljava gradove, pretežno žive na selu.

Ne skrivajući dosad preduzete oštre mere bezbednosti, kineske vlasti ukazuju i na velika ulaganja u privredni razvoj Sinđijanga. Procena je, naime, da će viši životni standard i uvažavanja verskih sloboda oslabiti ujgurski separatizam. Za poslednjih 30 godina, od pokretanja ekonomskih reformi, životni standard na selu u Sinđijangu uvećao se 16 puta, a izgrađeno je i obnovljeno 20.000 džamija. Nerazvijena infrastruktura, pak, još je smetnja prilivu stranih investicija, pa je Sinđijang i dalje „ogromno ostrvo u nedođiji“.

Sinđijang je nekad bio poslednja velika oaza na Putu svile, a danas – gnezdo islamskog separatizma u Kini.