Delo Branka Ćopića ne zastareva

Koncept ovogodišnjeg „Ju festa” jeste postavljanje na scenu KPGT-a jugoslovenskih klasika iz svih republika bivše Jugoslavije. Budući da vučem korene iz Bosne i Hercegovine, za mene je bilo prirodno da se okrenem piscima koji potiču iz tih krajeva. Izbor nije bio težak – Branko Ćopić je ne samo pisac iz zavičaja moga dede, iz Republike Srpske, gde sam provela najlepše dane detinjstva tokom letnjih raspusta, već i po mom mišljenju jedan od najvećih pisaca koje je Jugoslavija imala.

Rediteljka Vanja Vodeničarević ovako je za „Politiku” najavila svoj novi scenski rukopis, predstavu „Osma ofanziva”, koju prema romanu Branka Ćopića postavlja u beogradskom KPGT-u, gde će premijerno biti izvedena večeras, s početkom u 21 sat. Ovaj izraz u jugoslovensku književnost uveo je Branko Ćopić, imenujući tako svoj roman iz 1950. godine.

Za razliku od prvih sedam neprijateljskih ofanziva u Narodnooslobodilačkoj borbi, kroz koje su prošli krajiški ratnici, partizani, ova osma nije bila vojna.

– Roman „Osma ofanziva” prati krajiške junake i partizane u životima koji dolaze posle rata. Branko Ćopić, koji je i sam bio borac, nepogrešivo i iskreno oslikava stanje u kojem se ljudi s naših prostora nalaze, čini se, iznova i iznova. Ta njegova istina, toplina i humor ne zastarevaju, već nam i danas govore mnogo – naglašava Vanja Vodeničarević.

Junaci romana „Osma ofanziva”, posle pobede, svoje živote započinju daleko od zavičaja, reke Une i Grmeč planine u ravnici Vojvodine ili u gradu, među visokim zgradama.

– Ćopićevi junaci u ovom romanu su partizani, krajišnici, prvoborci, ljudi koji su prošli sedam neprijateljskih ofanziva, a zatim poslati u nepoznate krajeve da započnu nove živote. Upravo ta borba posle borbe, mira, u tuđem svetu, sa samim sobom jeste osma ofanziva. Budući da sam i sama devedesetih godina prošlog veka izbegla od rata u Vojvodinu, prepoznala sam u Ćopićevim likovima i ljude koji su došli posle Drugog svetskog rata kao pobednici i nas, nove izbeglice, koji smo došli jer smo bili proterani. Razlika između tih iskustava postoji, ali je ono što je zajedničko mnogo dublje: žal za zavičajem, bol zbog izgubljenog i traume koje rat ostavlja – konstatuje Vanja Vodeničarević.

Radnja ove „Osme ofanzive” smeštena je u proleće 1999. godine, u jedno vojvođansko selo. O tome ko su novi junaci Branka Ćopića i iz koje vizure će ih predstaviti beogradskoj publici, naša sagovornica veli:

– To su isti junaci iz Ćopićevog romana. Ljudi koji umeju da se vesele, da pomognu i da praštaju. Dragija i Rada su vlasnici i domaćini kafane „Promaja”. On bivši prvoborac iz Krajine, ona domaćica iz Vojvodine. Nisu imali dece, ali imaju punu kuću. Igraju ih Stanko Bogojević i Aleksandra Malivuk. Pored Dragijinog prijatelja, prvoborca, ali i švercera (i onda i sada), Mime Jeroglavca, kojeg igra fantastični Radiša Vučković, tu je i Pepo Bandić, Dragijin sestrić, mladi student botanike, kojeg tumači Luka Pavlović. U njemu je najviše samog Ćopića: i dečaka, i pisca, i čoveka koji sve vidi, ali nikoga ne osuđuje. Zatim, Milanče (Mihailo Rakočević i Nikola Milivojević) izbeglica iz „Oluje” i mladi, talentovani košarkaš, budući reprezentativac, simbol snage i energije nove generacije.

Stojan i Zita, bračni par iz mešovitog braka (Eldar Zubčević i Bea Doder), takođe žive u toj kući jer je Zita ćerka Radine pokojne sestre.

Priča počinje, kako kaže, kada se u kafani pojave Stojanovi drugari iz detinjstva i vojske: Đeja, tipičan Ćopićevski devojčurak, neodoljiva, snažna i hrabra, mlada ratna doktorka, koju verno i osećajno igra Dejana Džinić, Dragan (Jovan Petrović), oficir JNA, i Danilo (David Pilipović), oficir JSO.

Posle rata i herojskih podviga, za jednog od njih još uvek tinja progon četničkih bandi, a za ostale traje večita borba sa sobom i žal za zavičajem. U kafani „Promaja”, austrougarskoj kući „na lakat”, sa divnom baštom kakvih „samo u Vojvodini ima”, žive i rade „dva (ne)pomirljiva sveta”: svet Krajišnika i Vojvođana. Neki su došli posle Drugog svetskog rata kao pobednici, neki su izbegli iz građanskog rata u Bosni, a neki su tu proveli čitav život...

– Kao i uvek kada radim na ovaj način, bez unapred zadatog dramskog teksta, najviše inspiracije dobijam iz samog procesa proba, iz kolektivnog rada i iz glumaca koji se nesebično daju i otvaraju. Upravo su kroz te probe i susrete počeli da se oblikuju dijalozi, sudbine i odnosi koji nose predstavu. Bavili smo se svim Ćopićevim delima, ne samo romanom „Osma ofanziva”. U predstavi se mogu čuti i stihovi nekih njegovih pesama, kao i priča o „Bašti sljezove boje” i mnogo motiva iz dela „Orlovi rano lete” i „Nikoletina Bursać” – objašnjava Vanja Vodeničarević.

Koliko su nam ove jednostavne priče o jednostavnoj ljubavi, životu, suncu u ljudima i ljudskoj radosti danas potrebne, kratko odgovara:

– To su jedine potrebne i važne priče za nas umetnike.