Najpopularnija prva dama u američkoj istoriji

Specijalno za „Poligtiku“

Boston - Predsednička biblioteka i muzej Džona F. Kenedija u Bostonu obeležili su 96. rođendan Žakline Kenedi. Posetioci su imali priliku da vide stalnu izložbu koja obuhvata njene fotografije, video zapise sa međunarodnih putovanja i poznatog televizijskog prenosa obilaska Bele kuće, umetnička dela i odeću, kao i retko prikazivane arhivske filmske snimke. Vodič muzeja upoznao je prisutne sa njenim životom pre i tokom boravka u Beloj kući. Proslavu, koja je održanau okviru „Večeri zajednice“ ulepšao je muzički nastup grupe Specijalisti za zabavu Harfa Ritam.

Na ulazu u izložbeni prostor dočekuje nas večernja haljina od crnog svilenog somota i kineskog žutog svilenog satena koju je gospođa Kenedi nosila na državnoj večeri u Beloj kući u čast peruanskog predsednika Manuela Prada 19. septembra 1961. godine. U blizini, okružen manjom grupom posetilaca koji su se okupili kako bi prisustvovali obeležavanju 96. rođendana Žakline Kenedi, vodič muzeja priča najpre o njenom detinjstvu i mladalačkim danima, a zatim i o njenim značajnim dostignućima kao prve dame.

Žaklin „Džeki“ Buvije Kenedi rođena je pre 96 godina, 28. jula 1929. godine. Bila je ikona šezdesetih godina prošlog veka i ostala jedna od najpopularnijih prvih dama koja se  pamti po svom doprinosu umetnosti, po svom gracioznosti i stilu.

Kao dete, volela je konjički sport. Kada je imala samo 11 godina osvojila je dvostruko prvenstvo u jahanju - podvig o kome je pisao „Njujork tajms“. Takođe je bila i strastveni čitalac. Njeni heroji bili su Mogli iz „Knjige o džungli“, Robin Hud, deda malog lorda Fontleroja, Skarlet O’Hara iz „Prohujalo sa vihorom“ i pesnik Džordž Gordon Bajron.

Kada je imala 10 godina njeni roditelji su se razveli što je bilo jako stresno za mladu Džeki. Međutim, ona se i dalje bavila svojim aktivnostima, baletom u Metropoliten operi i učenjem francuskog jezika. Nastavila je da usavršava francuski na „Vasar koledžu“, pored umetnosti, istorije i književnosti.

Treću godinu fakulteta provela je u Francuskoj, nakon što je osvojila mesto mlađeg urednika u časopisu „Vog“ na period od godinu dana što je je omogućilo boravak u Parizu. O toj godini provedenoj u Parizu, Džeki je kasnije pisala: „ Volela sam je više nego bilo koju drugu godinu u svom životu. Boravak daleko od kuće mi je dao priliku da sebe pogledam  na način koji mi je pomogao da stvari vidim jasnije. Naučila sam da se ne stidim istinske želje za znanjem, nečega što sam uvek pokušavala da sakrijem, i vratila sam se kući srećna što ponovo počinjem ovde, ali sa ljubavlju prema Evropi za koju se bojim da me nikada neće napustiti“.

Nakon povratka, prebacila se na Univerzitet „Džordž Vašington“ kako bi bila bliže porodici. Njen prvi posao bio je da intervjuiše ljude i piše kolumnu kao „Radoznala kamermanka“ za „Vašington Tajms-Herald“. Lutajući gradom, fotografisala je ljude koje je sretala, postavljala im pitanja o aktuelnim problemima i beležila njihove odgovore u svoju novinsku kolumnu.

Vodič muzeja zastaje na trenutak kako bi prisutnima pokazao kameru koju je Džeki koristila u svom novinarskom poslu. Kamera za brzo snimanje, sa pričvršćenom mesinganom pločom na kojoj je natpis „Žaklina Buvije Kenedi 'Radoznala kamermanka' Vašington Tajms-Herald 1952-1953“ okružena je mnogobrojnim porodičnim slikama i dnevnikom nazvanim „Jedno specijalno leto“ koje su Žaklina i njena sestra vodile putujući kroz Evropu. Takođe, tu je i njen novinarski tekst napisan 21. aprila 1953. Na 24. strani nalazi se njen intervju sa tada mladim senatorom iz Masačusetsa - Džonom F. Kenedijem. Među onima koje je intervjuisala za svoju kolumnu bio je i Ričard Nikson. Izveštavala je i o prvoj inauguraciji Dvajta D. Ajzenhauera i krunisanju kraljice Elizabete Druge.

Godine 1952, dok je radila za iste novine, Džeki je upoznala Džona F. Kenedija. Delili su mnogo sličnosti, uključujući religiju, hobije, međunarodna iskustva i porodične istorije. Venčali su se godinu dana kasnije u Njuportu, Roud Ajlend. Njihovo prvo dete, Karolina, rođena je 1957. godine. Udaja za čoveka sa najambicioznijim političkim težnjama izvela je Džeki iz njene zone komfora. Duge kampanje i česta pojavljivanja u javnosti protivrečile su njenoj inherentno rezervisanoj i skromnoj naravi. Uprkos tome, DžFK je njeno učešće u kampanji okarakterisao kao „jednostavno neprocenjivo“. Dva puta je preuzela ulogu aktivistkinje: u Kenedijevoj kandidaturi za Senat i za predsednika. Kenedijev trijumf nad Ričardom Niksonom dogodio se samo nekoliko nedelja pre nego što je Džeki rodila njihovo drugo dete, Džona Mlađeg.

Sa  31 godinom postala je treća najmlađa prva dama u istoriji SAD. Iako je svoje glavne uloge definisala kao „brigu o predsedniku“ i odgajanje dece, nastavila je da ostavlja trajan trag kao prva dama. Naglašavala je važnost očuvanja Bele kuće i kulture. Godine 1962. milioni su pratili njen televizijski prenos obilaska restauriranih prostorija Bele kuće. Koristila je svoj uticaj da sačuva i zaštiti američko kulturno nasleđe, uključujući mnoge zgrade na Lafajet skveru, blizu Bele kuće u Vašingtonu, koje su bile predviđene za uništenje. Pozivala je umetnike da nastupaju, a takođe je organizovala i izlaganje Mona Lize u Sjedinjenim Državama. Njeni napori da promoviše umetnost i lična elegancija doneli su joj divljenje širom sveta.Takođe, putovala je u mnoge zemlje gde ju je tečno poznavanje stranih jezika i istorije učinilo veoma popularnom. Kada je imala 33 godine, časopis „Tajm magazin“ ju je proglasio Ženom godine.

Džon F. Kenedi je ubijen 22. novembra 1963. godine tokom posete Dalasu. Džeki je odbila da očisti ružičasto odelo koje je nosila tog dana, koje se i sada nalazi u Nacionalnom arhivu. Nakon smrti muža, ona je nastavila da promoviše njegovo nasleđe. Bila je blisko uključena u stvaranje Predsedničke biblioteke Džona F. Kenedija, izabravši I.M. Peija za arhitektu.

Nakon smrti svog drugog muža, Aristotela Onazisa, radila je za „Viking Pres i Dabldej“, ali je ostala angažovana i oko biblioteke DžFK-a i povremeno se pojavljivala na političkim događajima.

Žaklin Kenedi Onasis je preminula u 64. godini u svom stanu u Njujorku. I danas se smatra jednom od najpopularnijih i najprepoznatljivijih prvih dama u američkoj istoriji, a 1999. godine je stavljena na Galupovu listu muškaraca i žena kojima smo se najviše divili u 20. veku.

Jedna od prisutnih posetilaca nam kaže da je došla iz Čikaga u Boston samo na jedan dan da bi prisustvovala ovom događaju. Očigledno je da legenda o Žaklini Kenedi i dalje živi.

„Žaklina Kenedi se često smatra prvom modernom Prvom damom, pošto je definisala tu ulogu kreiranjem agende za služenje američkom narodu i preuzimanjem odgovornosti za očuvanje Bele kuće. Ostavila je za sobom nasleđe koje su sve moderne Prve dame koje su došle posle nje sledile u upravljanju i očuvanju Bele kuće kao muzeja predsedništva i radne rezidencije predsednika Sjedinjenih Država. Njen rad na očuvanju Bele kuće i poboljšanju kvaliteta i autentičnosti njenog enterijera i nameštaja sada je stalna funkcija Istorijskog udruženja Bele kuće koje je osnovala 1961. godine. Sve prve dame se sada smatraju menadžerima i pokroviteljima Bele kuće i sarađuju sa ovim udruženjem. Ovo je veoma važno jer se Bela kuća smatra jednom od najznačajnijih građevina u Sjedinjenim Državama i simbolizuje američku demokratiju,“ objašnjava za „Politiku“ Elizabet J. Natali, vanredni profesor emeritus na studijama komunikacija na Univerzitetu Severne Karoline u Grinsborou, koja proučava američke prve dame. Naša sagovornica je autor knjige „Žaklina Kenedi, arhitektura diplomatije prve dame” i kourednica knjige „Mišel Obama: Prva dama, američki govornik”.

Ona ističe da su uspesi predsednika Kenedija tokom Hladnog rata značajno pospešeni diplomatskim naporima Žakline Kenedi.

„Ona je negovala demokratiju kao globalnu ideologiju primenom niza strategija o kojima govorim u svojoj knjizi. Podržavala je spoljnu politiku DžFK-a putujući sa predsednikom u Evropu i Južnu Ameriku, bavila se jezičkom diplomatijom,govoreći na francuskom, španskom i italijanskom jeziku sa šefovima država i međunarodnom publikom, ugostila je diplomate i šefove država u Beloj kući i koristila umetnost i očuvanje kulture da demonstrira vezu civilnog društva i demokratije. Zalagala se za pružanje strane pomoći za projekat Asuanske brane. Žaklina Kenedi je  smatrana jednom od najpopularnijih osoba na svetu i uzorom za žene. Njene osnovne vrednosti bile su usredsređene na slobodu, estetiku i demokratiju, što je pomoglo predsedniku Kenediju da izgradi jače odnose sa globalnim liderima kao što su Šarl de Gol, Nikita Hruščov i Džavaharlal Nehru. Donela je prefinjenost i eleganciju u Belu kuću, pomogla je u stvaranju ideologije demokratije kao preferiranog puta u nuklearnom dobu, a nakon atentata na DžFK-a, njena upotreba termina Kamelot pomogla je u stvaranju istorijskog nasleđa koje je ulogu Džona F. Kenedija u američkoj istoriji uzdiglo na mitski nivo“, podvlači naša sagovornica

Po njenom mišljenju, najveći izazov za Žaklinu Kenedi bio je balansiranje između javne uloge prve dame i želje da očuva  privatnost. To se, kaže, dešavalo na nekoliko nivoa, a istorija je pokazala da njenog muža nije bilo lako podržavati s obzirom na njegova neverstva i nezavisan način života.

„Žaklina Kenedi je bila majka novorođenčeta i malog deteta kada je ušla u Belu kuću i želela je da zaštiti privatnost svoje dece i uže porodice. Kao prvi televizijski par u Beloj kući, Kenedijevi su privukli veliku pažnju medija. Pokušaj da uravnoteži privatni i javni bio je njen najveći izazov, a taj balans je postao još značajniji jer se prve dame sada suočavaju sa 24/7 ciklusom vesti, društvenim medijima i veštačkom inteligencijom,“ smatra sagovornica našeg lista.