Apel nama

Zalečimo podeljeno društvo pre nego što postane nepopravljivo, pre nego što neko strada. Ne znam kako će izgledati otrežnjenje u Srbiji nakon ove podele društva. Ne znam da li će doći tiho, kao stid, ili bučno, kao još jedan bes, ali znam da mora da dođe. Jer ono što danas živimo nije društvo koje diše, ovo je prostor u kojem se sve češće viče, a sve ređe sluša, prostor u kojem jedni drugima više ne verujemo čak ni kad ćutimo.
Neverovatno je šta su ljudi spremni da izgovore jedni o drugima ili da urade jedni drugima i koliko smo brzo naučili da gledamo samo „naše”, a u „njih” da gledamo sa podsmehom, prezirom, čak i mržnjom. Kao da drugačije mišljenje poništava ljudskost onog ko ga izgovori.
Mržnja je ušla u porodice, prijatelje, komšije, kolege, izašla je i na ulice. 
Zato ovo nije apel za jednu stranu, niti pokušaj da se stvori lažni balans. Ovo je molba, svima nama da se zaustavimo. Da prestanemo da navijamo za tuđu propast. Da se zapitamo šta posle svega ostaje.
U zemlji u kojoj se sahranjuje poverenje, niko ne izlazi kao pobednik.
Zato predlažem, za početak, da govorimo tiše. Da prestanemo da vređamo. Da ne dozvolimo nikome, bilo u Srbiji, okruženju, bilo u dalekom belom svetu da zarađuje na našim podelama. Da uvažimo pravo na različitost, bez toga da jedni druge etiketiramo kao izdajnike, strane plaćenike, fašiste, poltrone, sendvičare, pa čak i ustaše. Niti je Srbija „ustaška”, niti je Srbija „zatucana”. Niko ne može da stane iza tako široke klevete, ni o drugima, ni o sebi.
Neće biti lako. Poverenje se ne vraća jednim tekstom, ali počinje rečima, pisanim i izgovorenim, a potom i delima. 
Kako? Tako što nećemo deliti ljude po strahu. Tako što ćemo razgovarati. Tako što ćemo pogledati i one sa kojima se ne slažemo kao ljude, da ih ne odbacimo kao neprijatelje. Rečenica da je strah prešao na drugu stranu je zastrašujuća, jer očigledno deo društva ne vidi problem u strahu, već samo u tome što sejanje straha ranije nije bilo u njihovim rukama.  
U tom zalečenju društva su nam potrebne institucije, oni koji ih vode, kao i oni koji u tim institucijama rade. Možda vam ovaj apel zvuči naivno, ali mnogo je opasnije verovati da stanje koje sada vidimo u Srbiji može večno da traje bez posledica.
Podeljeno društvo može se zalečiti samo ako to poželimo svi, ne samo jedni, ne samo drugi. Neophodno je da prestanemo da govorimo „oni”, a češće izgovaramo reč „mi”.
Solidarnost i razumevanje drugog i drugačijeg mora se vratiti u Srbiju.
Ukoliko ne možete stati iza ovog apela, recite mi razlog, pa da ipak i pored razlika koje vam deluju nepremostive započnemo dijalog.

*Pravnik