Utopija kao potreba
GODINE KOJE SE ZAVRŠAVAJU BROJEM OSAM uvek su nosile neku simboliku. Revolucija iz 1848. nametnula je opšte biračko pravo za punoletne muškarce i aboliciju ropstva, majski događaji iz 1968. pokazali su snagu studentskog pokreta, a zbivanja iz avgusta iste godine su nagovestila slom komunizma. Pre samo deset godina jedna ista reklama mogla je da se vidi na hodnicima gotovo svih aerodromskih zgrada u Evropi. Podražavajući slike kineske kulturne revolucije, prikazivala je red ljudi koji koračaju na čelu neke povorke, ozarena lica, noseći šarene zastave koje se vijore na vetru i uzvikuju: ”Kapitalisti svih zemalja, ujedinite se!” Za Forbsa, američku reviju namenjenu milijarderima, to je bio podrugljiv način da se proslavi 150 godina objavljivanja Manifesta komunističke partije Karla Marksa i Fridriha Engelsa. To je, takođe, bio način da se afirmišu, bez straha od bilo kakvog opovrgavanja, dva činjenična stanja: da komunizam više nikoga ne plaši i da je kapitalizam prešao u ofanzivu.
To je, dakle, bilo vreme arogancije kapitala posle pada Berlinskog zida i sloma SSSR-a, sve u kontekstu političke smetenosti kojom se izražavala praznina jedne uništene iluzije. Bilo je to vreme ubrzane globalizacije, vreme druge kapitalističke revolucije, period sličan nekadašnjoj kolonizaciji. Nikada do tada gospodari sveta nisu bili tako malobrojni niti tako moćni. Jer pravi gospodari sveta nisu oni koji prividno imaju političku vlast. Logika konkurencije podignuta je na rang prirodnog imperativa društva, pri čemu se cena solidarnosti smatrala i još se smatra nepodnošljivom. Izgubljeni su skoro svi reperi, nagomilana je nesigurnost.
I onda, deset godina kasnije sve se srušilo, velika ekonomska kriza ogolila je neoliberalizam i njegov san da čitavoj planeti nametne svoju koncepciju sveta, sopstvenu utopiju kao jedinstvenu misao. Građani su se našli u središtu krize, u smislu koji je Antonio Gramši davao tom pojmu: „Kada staro umire, a novo okleva da se pojavi”. Ili, kao što je Tokvil govorio: „Kada prošlost više ne osvetljava budućnost, um korača u tami”. Je li onda ultraliberalna ideja potpune slobode bila isto toliko utopijska, pa i dogmatska, kao i revolucionarna ambicija apsolutne jednakosti?
Jer, sada se pitamo kako da osmislimo našu budućnost, da li opet imamo potrebu za jednom novom utopijom, jednim novim poimanjem sveta. Očekujemo li to neku vrstu političkog proročanstva, razboritog projekta budućnosti, obećanje jednog pomirenog i harmoničnog društva? Da li danas na pragu 2009. godine, između ostataka nekadašnjeg socijalizma i našeg sadašnjeg društva u tranziciji kojeg je dobrano razvalio neoliberalni varvarizam, ima li, dakle, prostora za neku novu utopiju? Reklo bi se da nema, jer vlada opšte podozrenje prema velikim političkim projektima, a istovremeno prolazimo i kroz ozbiljnu krizu političke reprezentacije. Tehnokratske elite i većina medijskih intelektualaca su se naveliko diskreditovali, a tu je i jaz između medija i njihove publike. Naravno, pre ili kasnije politika preuzima štafetu, od Viktora Igoa i „Utopija, to je istina sutrašnjice” do Lamartina i „Utopije su samo prevremene istine” pojaviće se već neko da povede neku drugu građansku bitku.
NIŠTA NE IZAZIVA TOLIKI BES LjUDI KAO KORUPCIJA njihovih lidera. A opet, ništa nije toliko teško sprečiti. Većina novih lidera daje ista obećanja po pitanju borbe protiv korupcije. U nekim zemljama sveta korupcija je toliko raširena da je postala normalan način poslovanja i glavni razlog što se ljudi odlučuju za državnu službu. Robert Klitgard napisao je pre 20 godina knjigu „Kontrola korupcije”, gde razrađuje metode njenog suzbijanja. Od presudnog je značaja smanjenje birokratije. Kresanjem broja dozvola potrebnih jednom građaninu i standardizacijom zakona vlada smanjuje mogućnost za uzimanje mita. Znači metode postoje, za volju to je već nešto drugo.
MEGASPEKTAKL POLAGANjA ZAKLETVE novog američkog predsednika biće tema prvog meseca u novoj 2009. godini. Sve američke tajne službe razmišljaju da li i Bin Laden razmišlja o tome. Ako razmišlja o čemu razmišlja, odnosno šta bi mu mogao da bude cilj. Da li da mu se na neki način stavi do znanja da tajne službe znaju o čemu on razmišlja? Što opet nije nikakva garancija da će on odustati od razmišljanja, možda počne da razmišlja o nečemu drugom?
Dok tajne službe o tome razmišljaju novi američki predsednik kompletirao je ekipu najbližih saradnika. Ostaje još da se imenuju specijalni savetnici i asistenti za razne resore. No, novi državni sekretar Hilari Klinton i njeno liderstvo mogli bi već na početku da uzdrmaju novu administraciju. Jer, biznis veze njenog supruga komplikuju posao njegove supruge. Naime, Bil Klinton je svojim aktivnostima jednom već srušio demokrate sa vlasti. Pre tačno deset godina, opet osmica na kraju datuma, u „Tajm magazinu” sirota Monika Levinski dala je sarkastično-očajnu izjavu da Bil Klinton nju želi samo kao specijalnog asistenta za „blou džob”. A ona je mislila da je predsednik želi za ozbiljne političke analize. Kada se stigne do te tačke, mnogi Evropljani gube razumevanje za američki politički sistem, jer je demokratska kontrola zastranila. A, demokrate ubrzo zatim izgubile i izbore. U svakom slučaju, novom državnom sekretaru SAD neće biti lako.
IRAK, AVGANISTAN i BLISKI ISTOK u novoj 2009. godini? Sve isto kao i 2008. godine. S tendencijom da bude i gore...