Moskva i Berlin su ponovo protivnici

Rusija i Nemačka se ponovo gledaju – popreko. Neslaganja, posebno iznikla zbog rusko-ukrajinskog sukoba, sada se iz diplomatske sfere prebacuju na teren odbrane. Naime, prema najnovijoj odluci Moskve, dogovor o vojnoj saradnji dve zemlje, potpisan 1996, prestao je da važi. Sve pomenuto ne znači da smo na korak od novog ratnog haosa, ali nedvosmisleno ukazuje da je nepoverenje među velikim državama dostiglo vrhunac.

Podsetimo, postsovjetska Rusija je imala sporazume o vojno-tehničkoj ili odbrambenoj saradnji i sa drugim evropskim zemljama: Francuskom, Italijom, Austrijom, Grčkom, Mađarskom i drugima. Želja Moskve bila je da stvori kontakte na polju tehnologije i da omogući bolju saradnju u vojnoj industriji i istraživanjima. Evropa je ovu inicijativu spremno prihvatila, ali nakon povratka Krima pod rusku jurisdikciju 2014. entuzijazam je počeo da bledi, da bi ukrajinskim ratom potpuno iščezao.

Želja Evrope 21. veka, ili barem njenih vodećih zemalja, da se distancira od NATO-a i stvori sopstveni vojni savez, bez tutorstva SAD, sve je vidljivija. Ono što se nije promenilo je iskonski strah od Rusije. U okolnostima kada se Amerika više okreće Kini i Severnoj Koreji gubitak moćnog zapadnog partnera za Stari kontinent svakako zvoni na uzbunu.

Ali vratimo se sporazumu Berlina i Moskve. Kako tumače poznavaoci, njegov kraj znači da Rusija i Nemačka više neće imati formalan način da razgovaraju o pitanjima odbrane. Ukratko, ukoliko u budućnosti dođe do bilo kakvih nesporazuma ili vojne eskalacije, neće postojati uobičajeni diplomatski kanali da se stvari smire, što povećava rizik od rata.

Rusija na Nemačku gleda kao na potencijalno najopasnijeg rivala na kontinentu. Nije u pitanju samo istorijski momenat, za koji znamo čemu nas uči, reč je prevashodno o vekovnom takmičenju na društvenom planu, tehnološkom, životnom uopšte. Oduvek su ruski ljudi sa vizijom pokušavali da u svoju zemlju „presade” nemačko znanje, pristup proizvodnji i radu, duh koji vuče napred… Uostalom, i sam predsednik Vladimir Putin je ovih dana naglasio da Rusija ne sme da se oslanja samo na gas i naftu, pošto to u krajnjem slučaju vodi u gubitak suvereniteta. Potrebno je jednako razvijati sve segmente privrede, pre svih industriju.

Ali Nemačka, koja se oslobodila zavisnosti od SAD, kao da se vraća starim porivima – ekspanziji na istok. Na to su je navela dva važna događaja: američko „povlačenje” iz NATO-a i ruski pohod na Ukrajinu. U Berlinu su pomenuto očigledno protumačili kao odrešene ruke za povratak politici prošlih vekova. Kao da se obnovljeni duh ukrajinskog nacizma Stepana Bandere uklopio u savremene ekspanzionističke apetite novih vođa iz Berlina.

Najnovija dešavanja u Ukrajini dovela su do duboke promene u nemačkoj politici prema Rusiji. Decenijski napori ka zbližavanju, oni još iz vremena DDR, ustupili su mesto povlačenju. Sa druge strane, odustati od vekovne politike prema Istoku teško da bi kod domaće publike bilo dočekano sa odobravanjem. Možda zato u Berlinu ostaju strateški neodlučni u vezi sa „prekretnicom” u bezbednosnoj politici, navode tamošnji mediji.

Dok ne pronađu pravi odgovor, priklonili su se politici Kijeva. Pretvorili se u najvećeg snabdevača Ukrajine oružjem, od onog zaostalog iz sovjetske epohe, do najsavremenijih ofanzivnih sistema. Postali su neka vrsta političkog i finansijskog sponzora Kijeva. U toj svojoj aktivnosti otišli su toliko daleko da su ponovo postali – protivnik Rusije. Jedva nekoliko dana nakon početka Specijalne vojne operacije 2022, tadašnji nemački kancelar Olaf Šolc je u vladinom saopštenju najavio prekretnicu u bezbednosnoj politici prema susedu na istoku. Bio je to, u najmanju ruku, skup potez.

Da li to znači da je ukrajinski rat samo uvod u novi veliki sukob na tlu Evrope, pa možda i šire? Sudeći prema najnovijim dešavanjima sa dve strane nekadašnje „gvozdene zavese” biće potrebno mnogo pameti i dobre volje da se žitelji Starog kontinenta ne upletu u neku novu veliku tragediju. Takođe, teško je verovati da bi u Berlinu svesno krenuli u siguran poraz. Pogotovo što zemlja puna migranata pristiglih sa svih meridijana nije ni približno homogena kao što je bila u prošlosti, a to je u svakom ratu ključna stvar. I u pobedi i u porazu.

Nemačka ne može da se osloni na NATO. Ne može svoje muke da podeli sa Francuskom, Velikom Britanijom ili bilo kojom drugom državom na kontinentu. Hitler je saveznike nalazio u Italiji, Španiji, Bugarskoj, ustaškoj Hrvatskoj… Danas nikome od pomenutih nije do odlaska negde na hladni istok u rat koji ne može biti dobijen. Naslednici Rajha moraće sve sami.