NEMUŠTA ZAVRŠNICA

Dramatični zaplet oko srpskog sistema odbrane možda će biti razrešen ove sedmice. Ali samo na personalnom planu, uz ekspertska, ali i čaršijska licitiranja na temu: ko je miliji predsedniku Tadiću: kum Šutanovac ili general Ponoš, koga je šef države lično izabrao.

Sve drugo, što je mnogo važnije, biće odloženo za vreme kad prođu praznični mamurluci. A to je pitanje dugoročne bezbednosti Srbije, za mnoge krajnje apstraktna kategorija oko koje je sve i započelo.

Možda je general Ponoš zaista neopravdano izostao sa onog prijema na kome je bio jedan od domaćina. Bar tako piše na pozivnicama koje su uredno upućene visokim gostima iz političke orbite, uvaženim strancima koji predstavljaju svoje vojske i izabranim srpskim novinarima.

Te večeri u topčiderskom Domu garde nije bilo ni predsednika Tadića, inače primećenog na odgovarajućem balu VBA (Vojno-bezbednosne agencije).

Ako prijeme razumemo kao „protokolarnu zakusku, na kojoj su svi ljubazni prema svima i svi pričaju ni o čemu” (definicija jednog britanskog diplomate), onda valja samo iščitavati simboliku generalskog gafa u Topčideru. Lično je Ponoš objasnio da je njegov izostanak neposredna poruka javnosti: da nešto nije u redu u „sistemu odbrane!”

Šta to nije u redu, general je podrobno obrazložio koji dan kasnije, a odmah zatim negirali su ga izabrani predstavnici odgovarajućeg ministarstva. Ali, posle svega i svih objašnjenja skoro da ništa nije jasno. A pre svega, ima li Srbija politiku odbrane i šta je uopšte to? Ako je ima, kako se ona sprovodi, ako ne, ko je zbog toga odgovoran.

Nije ovde reč o tome „da kadrovi rešavaju sve”, ali pitanje je sad ima li Srbija valjana merila za izbor ljudi koji su se posle 2000. našli na čelu Ministarstva odbrane. Kojim putevima oni tamo dolaze i imaju li uopšte bilo kakvu polaznu ideju o tome šta im valja činiti u tako glomaznom lavirintu? Dakle, kakva je njihova pozicija prema „struci” to jest prema Vojsci, zbog koje su pretežno svi tamo gde jesu.

Istup generala Ponoša jeste bio neočekivano žustar i za mnoge iznenađujući. U toj verbalnoj senzaciji jasno su se mogle naslutiti bolne traume sistema i lagodna zapuštenost „civilne kontrole Vojske”, o kojoj se kasnije toliko govorilo.

Ključna dilema u srpskoj javnosti bila je: da li je general smeo da kaže to što je rekao. A ne o tome šta je sve rekao i zbog čega. Koji su bili njegovi motivi, kome su upućene poruke? Šta je mogao da dobije posle svoje avanture, a šta da izgubi?

Tu je odgovor sasvim jasan: može da izgubi sve osim čiste savesti, a da dobije samo packe demokratske javnosti koja se teško snalazi kada bira između vojničkog liberalizma i civilnog militarizma. U ovom slučaju general se pozivao na slobodu javne reči o teškom zanatu kojim se bavi. Slobodu govora mu garantuje Ustav Srbije a ne ministar, kao i svakom građaninu. To što je prvi general, ne znači da je poslednji građanin.

Viđeniji civili, koji su se pozivali na zakone i (nepostojeće) ministrovo odobrenje držali su se sterotipa o otklonu vojnika iz politike, mada se, osim politikom odbrane, Ponoš nikakvom drugom politikom nije bavio.

Mnogi govore kako bi mu bolje bilo da je ćutao. Jeste ćutanje vredno, posebno ako si „u sistemu” koji u svakom agitpropu uglavnom savršeno funkcioniše. Pitanje Vojske nije stvar monopola zatvorene grupe, nego vitalni interes građana Srbije. Ali, u državi gde je i ustav donet kao tajni dokument, svako ukazivanje na problem može biti svetogrđe.

Prvi ministar civil ovde je bio Milan Panić, oglašen „šarlatanom” od svog generalskog kolegijuma. Zatim Pavle Bulatović, pa Dragoljub Ojdanić (general armije), pa onda Slobodan Krapović, pa Radojević a zatim Boris Tadić. Njegov naslednik, Prvoslav Davinić proslavio se kupovinom satelita. Zatim je stigao obducent Zoran Stanković, dokazani borac protiv farmakomafije.

I, konačno, Dragan Šutanovac. Možda sam neko časno ime i preskočio. Ali, svaki ministar je pola mandata potrošio na izjave o „odmaklim reformama” a ostatak u putovanjima. Bilo je afera, od kojih su najveće pogibija vojnika u Topčideru i eksplozija arsenala municije kod Paraćina. Bilo je fondova za reformu, ideja o prodaji vojne imovine, traganja za saveznicima i proglašenja neutralnosti.

U međuvremenu nismo dobili strategiju nacionalne bezbednosti i strategiju odbrane. Civilna kontrola vojske razume se kao neprikosnovena pozicija ministra na čelu sistema. Povećane su plate, udeljeni neki stanovi, ali kako rekoše generali „to nije ono zbog čega smo ovde, niti jedini razlog za sreću!”

General je rekao svoje, ministar se sprema da kaže, a onda će predsednik preseći. To je red stvari u srpskoj politici odbrane. Da li ona postoji ili ne, saznaćemo kad ponovo nastane ćutanje.