Maestro sa brojnim talentima

Napustio nas je Mladen Jagušt, u svojoj 101. godini, jedan od naših najznačajnijih dirigenata. Kroz život je nosio još mnogo talenata, za koje nije bilo vremena da zablistaju. Mlađi od Beogradske filharmonije samo godinu dana, nastupao je sa njom više od 50 puta i bio istinski svedok burnih promena naših institucija, društvenih tokova, shvatanja, tokom svog dugog, plodnog života. Nikada nije gubio radni, ni životni elan – devedesetih godina prošlog veka, kada nije mogao da živi od muzike, zarađivao je tako što je slikao i dobro prodavao svoja dela. Razmišljao je da studira slikarstvo, ali je na kraju pobedila muzika, za koju je tvrdio da je „otkriće veće od svake mudrosti i filozofije”. Njegova zvanična biografija je samo jedan deo onoga što je doživeo i osmislio svojom kreativnošću. Krasila ga je neverovatna iskrenost i duhovitost.

Mladen Jagušt je rođen 10. decembra 1924. u Sunji, pored Siska. Violinu je počeo da uči u šestoj, a klavir u osmoj godini života, svirao je i harmoniku. Studije je završio 1949. na Muzičkoj akademiji u Zagrebu, u klasi Fridriha Cauna. Kao student počeo je da diriguje Horom „Ivan Goran Kovačić”, koji je i osnovao, a po diplomiranju je radio sa Kamernim horom Radio Zagreba i kao dirigent zagrebačke opere.

Prvi veliki uspeh postigao je u Beogradu još kao student 1948. godine, kada je dobio dve velike nagrade: jednu za dirigovanje orkestrom, a drugu za dirigovanje horom! A u prestonicu se i preselio 1957, gde je radio kao oratorijumski i simfonijski dirigent. Bio je i dirigent hora i orkestra Umetničkog ansambla Doma JNA, kao i šef i umetnički rukovodilac Simfonijskog orkestra Radio-televizije Beograd. U periodu od 1967. do 1970 bio je šef-dirigent opere u Novom Sadu, da bi se ponovo vratio u Beograd na mesto šefa-dirigenta Hora i Simfonijskog orkestra Radio-televizije Beograd. Na ovom mestu Jagušt se zadržao sve do odlaska u penziju 1984. Maestro je u ovom periodu dirigovao i Beogradskom filharmonijom, orkestrom beogradske opere i Kamerne opere „Madlenijanum”. Pored koncertnih aktivnosti radio je i kao redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i Novom Sadu.

Sa Horom i Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd, Jagušt je snimio na hiljade minuta muzike, naročito domaćih autora, među kojima se izdvaja kompletan opus Stevana Mokranjca. Na ovim snimcima dirigent je, po rečima kritike, „uspeo da ostvari interpretacije ’Rukoveti’, ’Liturgije’ i ’Opela’ u kojima njihove apsolutne muzičke vrednosti dolaze do punog izražaja.... i doprineo je da ona danas mogu biti uvrštena u vrhunska dela svetske muzičke literature”. Kao dirigent, Jagušt je snimio pored celokupnog opusa Stevana Mokranjca i opus Ljubice Marić. „Od 1956. do 1984. godine izveo sam sve što je napisano u Beogradu, čak i prva dela nekih kompozitora”, govorio je. Posebno je bio vezan za Vasilija Mokranjca, čija je dela takođe snimio, a kompozitor mu je posvetio svoju Petu simfoniju.

Na repertoaru Jagušta nalazi se više od 140 kompozicija iz svih epoha, kojima je on svaki put uspevao da udahne novi život. Mnogi se sećaju njegove izjave: „Zbir najlepše raspoređenih nota je ipak samo obično mrtvo slovo na papiru, dok to neko ne odsvira ili ne otpeva. A ako to učini, na nedokučiv način, zaslužuje sva zemaljska priznanja. To nije kao reprodukcija slike, već pri svakom izvođenju, novi stvaralački čin.” A o omiljenim kompozitorima bilo je teško govoriti, ali je ipak navodio:

– Obožavam sve autore čija dela su savršena u formi i tehnici, a izražajna i iskrena u emocijama. Iako mislim da je Johan Sebastijan Bah tatamata za sve. Meni se posebno dopada i Mocart. Njegova dela su savršena, istinita i iskrena i u muzici i u rečima. Umro je u 36. godini, pa nije stigao da završi svoj „Rekvijum”, svoju molitvu, svoje razmišljanje o smrti. Njegova misao je ostala nedorečena, kao neka zagonetka za sledbenike.

Kada su ga novinari jednom prilikom upitali da li se plaši smrti, dirigent je odgovorio:

– Ne. Proživeo sam sadržajan život, video sveta, imao lep brak i radio posao koji volim. A sve to je veoma važno. Zato bi posao koji se voli trebalo da se radi od srca, do kraja, dokle god se može. To uvek donosi nove radosti. Plašim se samo dugotrajne bolesti i nedostojne situacije pred kraj života.

Imao je dva životna stava i često je isticao da je „prvi: ne činim drugima ono što ne želim da drugi učine meni. A drugi je: živim i dajem drugima da žive...”

Maestro je decenijama stajao za dirigentskim pultom, postajući „sinonim etičkih normi profesije, muzičke erudicije i izvođačke perfekcije”. Jedan od poslednjih njegovih nastupa bio je 24. decembra 2016. godine sa Horom i Simfonijskim orkestrom RTS-a, kada je u svojoj 93. godini dirigovao Bramsov „Nemački rekvijem”. Interpretacija ovog ostvarenja, prema mišljenju brojnih kritičara, predstavlja jedno od najviših umetničkih dometa Mladena Jagušta. A na sceni je tom prilikom nastupala Jasmina Petrović Trumbetaš, maestrov najdraži sopran, koja sada, ovim tužnim povodom za naš list kaže:

– Mladen Jagušt je ostavio neizbrisiv trag na našoj muzičkoj sceni i bilo mi je veoma žao kada sam čula da nas je napustio. Sva vokalno-instrumentalna dela koja sam otpevala bila su u saradnji sa njim. Sećam se i opera kao što su „Veštice iz Salema” Roberta Vorda, „Fausta” Šarla Gunoa, „Hasanaginice” Rastislava Kambaskovića, kada su nas na probama potresne scene dovodile do suza. Pamtim razgovore sa njim, njegove savete kad sam bila na prekretnicama. Pričao je sa velikim žarom o tome kako je radio sa muzičarima i govorio je: „Mene novac ne zanima, ja živim za muziku, za kreiranje te muzike, emocije u toj muzici.” Kad god sam radila sa Jaguštom izlazila sam na scenu potpuno rasterećena, jer sam na probama uradila sve do tančina. Od teksta, intonacije, dikcije i izraza do interpretacije i dinamike, svega onoga što je potrebno za izvođenje nekog dela. Svojim stavom i ljubavlju prema muzici umeo je da nas podstakne da pevamo bolje. To sigurno misle i druge moje kolege, kao i Hor RTS-a. Mislim da su ga oni obožavali. Žao mi je što danas ne postoje takvi entuzijasti.

Bojan Suđić: Neumorni muzički apostol

Povodom smrti Mladena Jagušta, Bojan Suđić je rekao za naš list da je on bio „umetnik nemerljivog značaja za srpsku kulturu, te njegov profesor i mentor uz koga je godinama stasavao”.

– Bio je neumorni muzički apostol koji je nepomirljivo težio umetničkoj istini, izrađujući svaki detalj do perfekcije. Muzika je bila njegova religija i njome je u potpunosti ispunio svoj život, nadahnjujući i formirajući na svom putu čitave generacije muzičara, u koje je snažno utiskivao umetničke principe u koje je verovao. Značajno je podizao lestvicu interpretativnog kvaliteta ansambala sa kojima je sarađivao, ponirući bez ostatka u suštinu svake kompozicije koju je radio. Prezirao je površnost, nije se mirio sa osrednjim, čisto zanatskim pristupom muzici, tražeći od svih muzičara neprestano bolje, sadržajnije, razumljivije, osećajnije, izražajnije... trajno nas obavezujući da budemo dostojni čuvari muzičkog svetog grala koji je on čuvao čitavim svojim bićem do poslednjeg daha – rekao je Suđić i dodao:

– Iza sebe je ostavio interpretacije za sva vremena, ogroman deo srpske muzike je zvučno zapisan isključivo sa njim kao dirigentom.

Bio mi je uzor i tačka oslonca u najosetljivijem životnom periodu i nemam reči da dovoljno iskažem svoju zahvalnost. Po umetnicima koji su na sličan način, čak i u manjoj meri, tako snažno doprineli kulturi jednog naroda, kao što je to učinio maestro Mladen Jagušt, u mnogim mestima u svetu se nazivaju ulice i trgovi. Ništa manje ne zaslužuje ni maestro Jagušt, za sve što je našoj kulturi dao. Neka mu je večna slava i hvala.