Partizan dobio ono što mu je trebalo

S obzirom na stanje u kojem se nalazi, a pogotovu kako se provodio u Evropi, Partizan je u drugom kolu kvalifikacija za Ligu konferencija dobio baš ono što mu je trebalo. Ubedljivo je izbacio ukrajinsku Aleksandriju (ukupna gol-razlika 6:0), protiv koje je, na revanš u Humskoj, njegov stadion bio, posle mnogo vremena, krcat i, što je najvažnije, za njegove pristalice je to bilo veče kakvo samo može da se poželi.

Ipak, brojke i opšti utisak su lepši od onoga što pokrivaju. I „crno-beli” bi načinili najveću grešku, težu čak i od ispadanja iz Evrope, ako bi se zanosili da su sada junaci od megdana. Ima u cipeli trenera Partizana kamenčića, koji ga žuljaju, kako se slikovito izrazio Srđan Blagojević posle završenog posla s Ukrajincima.

I on sam smatra da je isključenje u 10. minutu protivničkog igrača, pa onda odmah pogodak iz tog slobodnog udarca, verovatno, bio presudan trenutak. Gosti i po odlasku iz Beograda smatraju da su tad teško oštećeni. Njihovo je dokle će to da pamte, a Partizan ne sme da zaboravi da je utakmica mogla da počne šokantno po njega, jer je protivnik u petom minutu imao stopostotnu šansu. I ona nije bila jedina na utakmici. Kasnije je golman „crno-belih” nekoliko puta sačuvao svoj gol, mada je izgledalo da mu nema spasa. Bilo je toga kada je zadatak već bio ostvaren, ali greške zbog kojih je Marko Milošević morao da vadi kestenje iz vatre se ponavljaju i, već dugo, gotovo da nema susreta na kome neko od „crno-belih” fudbalera ne patentira neki kiks iz čista mira.

Partizan odavno nije, što se nekad govorilo, vezao sitan vez na terenu, ali, ne treba da se smetne s uma da je to bilo kada je već stečena nedostižna prednost, pa nema pritiska i noge se same razigraju, za razliku od protivnika, ubijenog u pojam, jer oseća svoju nemoć da bilo šta promeni.

„Crno-beli” ovim uspehom niti su nešto nezaboravno ostvarili, niti su bogzna koliko pojedinačno odskočili. Ali, ovo je podsticaj u pravo vreme, već na početku njihovog stupanja u veliku arenu, da poveruju u sebe da će da budu kadri stići i uteći i na strašnome mestu postojati.

Mogu, i treba, ovih dana da uživaju visoko uzdignuta čela, ali kad ostanu sami sa sobom, moraju, ne toliko kritički, nego čak i „zlonamerno”, da raščlane svoj učinak, da potraže dlaku u jajetu, jer i iz pobeda treba da se izvuku pouke. Bolje tada, nego iz poraza.

Na primer, utakmicu je obeležio Jovan Milošević, koji je na svoj 20. rođendan doprineo da Partizan povede s 3:0 i da već u prvom poluvremenu u gledalištu zavlada slavljenička atmosfera. Međutim, pre nego što je isključen njegov čuvar pre prvog pogotka, imao je potpuno otvoren put ka golu, ali ga nije iskoristio. Popravio je to odmah, iz slobodnog udarca, zahvaljujući tome što se obistinila njegova pretpostavka da će golman da krene iz svog ugla ka sredini. Bilo je još nekoliko prilika i za njega i za njegove saigrače kada, jednostavno, mora da se da mat. Ako se to ne uradi taj previd može skupo da košta ekipu. Miloševiću, recimo, pripadaju sve zasluge za treći gol (drugi je pao „uz pomoć” protivničkog igrača): lepo je primio loptu u kaznenom prostoru, pored čuvara kraj sebe se okrenuo i pogodio, ali on treba da sazreva da se nosi s nekom aždajom od beka, a ne sa tamo nekim Skorkom.

Trifunović je, verovatno, pružio svoju najbolju partiju i može s pravom da uživa ako bude gledao snimak. Ipak, imao je šansu, koju je morao da pretvori u gol, a smelost za onakve prodore, kakve je, recimo, izveo u drugom poluvremenu, mora da ima od prvog minuta i bez obzira na trenutni rezultat i ime protivnika.

A prepreke pred ovom generacijom se ređaju. Ova deca, kako vole da ih zovu u Partizanu, treba da se raduju uspesima, koji će im nekada, nesumnjivo, ličiti na naivne, a slatke dečačke pustolovine, ali sada moraju da im budu vetar u leđa za veće skokove. Novi Rodosi su odmah tu i to u njihovom dvorištu: sutra kragujevački Radnički u prvenstvu države, koji će nesumnjivo nastojati da popravi utisak posle neuspelog izleta na Farska Ostrva, pa u četvrtak škotski Hibernijan, nekada čuveni klub (učesnik, kao i Partizan, prvog Kupa šampiona 1955), koji će sada tražiti da se iskupi za to što je u prošlom kolu ispao iz Lige Evrope.

To je kratko vreme za takva dva iskušenja, ali to jeste red vožnje na koji fudbaleri i klubovi s većim ambicijama moraju da se navikavaju i da se ne vajkaju kako je to prenaporno. Svi oni maštaju da kad-tad nastave (za njih, a i za naš fudbal, bi bilo bolje da bude kasnije, a ne ranije) u nekom većem, bogatijem evropskom klubu, a tamo se borba bez prestanka, gotovo do iznemoglosti, podrazumeva.

Posle ovih nekoliko utakmica u novoj sezoni Partizan ništa bitno nije stekao, ali više tlo pod njegovim nogama nije trusno. U Humskoj 1 i oko nje nije sumorna, psihodelična atmosfera, nego praskozorje kroz koje se probijaju zraci sunca, ali iznebuha može da udari letnje nevreme i da ovu dugoočekivanu slogu, jednodušnost, svež vazduh ponovo rastera. Vreme dokazivanja i velikih okršaja mu predstoji već od sutra.