Kli­mat­ske pro­me­ne uzrok če­stih „bli­skih su­sre­ta"

Te vit­ke, okret­ne ži­vo­ti­nji­ce s du­gim re­pom do­sad smo mo­gli da vi­di­mo u zo­o­lo­škom vr­tu. Ali, sta­nov­ni­ci na­se­lja Mi­ri­je­vo ne­dav­no su ima­li go­to­vo eks­klu­ziv­nu pri­li­ku da su­sret­nu la­si­cu u svom kom­ši­lu­ku, a struč­nja­ci su uve­re­ni da će kli­mat­ske pro­me­ne, od­no­sno sve to­pli­je i su­šni­je vre­me, u bli­skoj bu­duć­no­sti do­no­si­ti sve vi­še ova­kvih su­sre­ta.  

Da li je tog da­na bi­la po­sre­di ista, po­ten­ci­jal­no hra­bri­ja je­din­ka opa­že­na u ne­ko­li­ko raz­li­či­tih na­vra­ta ili se vi­še njih oku­ra­ži­lo da pri­đe ur­ba­noj sre­di­ni? Da li su se uop­šte pri­bli­ži­le ur­ba­noj sre­di­ni ili su ih spa­zi­li pro­la­zni­ci u šu­mi, nji­ho­voj pri­rod­noj te­ri­to­ri­ji? I da li su to za­i­sta bi­le la­si­ce? S ob­zi­rom na ne­po­sto­ja­nje fo­to i vi­deo ma­te­ri­ja­la, na ova pi­ta­nja tre­nut­no ne­ma­mo de­fi­ni­ti­van od­go­vor, na­vo­de auto­ri spe­ci­ja­li­zo­va­nog por­ta­la „Kli­ma 101”.

Ipak, ono što zna­mo je­ste da su uslo­vi ide­al­ni da se la­si­ce, ali i nji­ho­va lo­vi­na – glo­da­ri, pri­bli­že na­se­lje­nim me­sti­ma. Pu­te­vi nam se uglav­nom raz­mi­mo­i­la­ze, ali la­si­ce, kao i li­si­ce, je­su pri­sut­ne u šu­ma­ma Be­o­gra­da, u Ka­lu­đer­skoj, Li­po­vič­koj, Boj­čin­skoj…

– Mno­go je to­plo, ne­ma vo­de, ne­ma hra­ne, sve je iz­go­re­lo. Evo jed­nog ilu­stra­tiv­nog pri­me­ra: in­sek­ti ko­ji­ma se glo­da­ri ina­če hra­ne sa­da su svi pod ze­mljom. I on­da li­si­ce i ma­li kar­ni­vo­ri mo­ra­ju da idu tr­bu­hom za kru­hom, a kon­tej­ne­ri u gra­do­vi­ma za njih su pra­va go­zba – pre­no­si „Kli­ma 101” re­či dr Bu­di­mi­ra Gru­bi­ća, di­rek­to­ra JKP „Ve­te­ri­na Be­o­grad” .

Kad su se u Mi­ri­je­vu po­ja­vi­le la­si­ce, na to ih je na­te­ra­la uni­ver­zal­na mu­ka ko­ja ove go­di­ne po­ga­đa sve sta­nov­ni­ke Sr­bi­je, bi­lo da su oni dvo­no­žni „ho­mo sa­pi­jen­si” ili če­tvo­ro­no­žne ku­ne i dru­ge ži­vulj­ke. U pi­ta­nju su vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re, ne­do­sta­tak vo­de i eks­trem­na su­ša.

U to­pli­jim i su­šni­jim kra­je­vi­ma, ova­kav sce­na­rio ni­je ni­ka­kvo iz­ne­na­đe­nje. Raz­log je jed­no­sta­van i do­ne­kle in­tu­i­ti­van – re­sur­si ko­ji su po­treb­ni ži­vo­ti­nja­ma i na­ma po­sta­ju oskud­ni­ji.

I dok la­si­ce ni­su opa­sne po lju­de, kao ni po nji­ho­ve kuć­ne lju­bim­ce kao što su mač­ke i psi, sta­nov­ni­ci pla­nin­skih kra­je­va de­le ži­vot­nu sre­di­nu sa do­sta ne­zgod­ni­jim zver­ka­ma – me­dve­di­ma i vu­ko­vi­ma. A po sve­mu su­de­ći, ova go­di­na u po­gle­du do­stup­no­sti hra­ne i za njih je iza­zov­na.

Ne­ma do­volj­no na­uč­nih po­da­ta­ka o to­me da li na­pa­di di­vljih ži­vo­ti­nja po­sta­ju uče­sta­li­ji sa kli­mat­skim pro­me­na­ma, to­pli i su­šni uslo­vi po­put ak­tu­el­nih ne­sum­nji­vo do­pri­no­se to­me. Dok je u pro­šlo­sti tek jed­na go­di­na u de­ce­ni­ji bi­la su­šna, da­nas je to sva­ka dru­ga. A na­kon naj­su­šni­jeg ju­na u isto­ri­ji me­re­nja i 2025. mo­gla bi po­sta­ti deo su­mor­ne sta­ti­sti­ke.

Ka­ko ot­kri­va stu­di­ja iz 2023. go­di­ne pred­vo­đe­na na­uč­ni­ci­ma sa Uni­ver­zi­te­ta u Va­šing­to­nu, kli­mat­ske pro­me­ne stva­ra­ju plod­no tlo za če­šće su­sre­te, ili mo­že­mo re­ći i kon­flik­te, iz­me­đu lju­di i ži­vo­ti­nja. U pi­ta­nju je fe­no­men ko­ji je pri­me­ćen na šest kon­ti­ne­na­ta, od Azi­je pre­ko Austra­li­je do Ju­žne Ame­ri­ke, kao i u pet raz­li­či­tih oke­a­na i u slat­ko­vod­nim si­ste­mi­ma. Sva­ka­ko, ne „su­ko­blja­va­mo” se is­klju­či­vo sa si­sa­ri­ma po­put la­si­ca, vu­ko­va i me­dve­da, već i sa gmi­zav­ci­ma, ri­ba­ma, pti­ca­ma, pa čak i sa bes­kič­me­nja­ci­ma. Ilu­stra­ci­je ra­di, u Be­o­gra­du se u po­sled­nje vre­me be­le­ži oset­no po­ve­ćan broj na­pa­da vra­na na lju­de, i to čak u naj­ur­ba­ni­jim kvar­to­vi­ma gde ima dr­ve­ća.

Uzrok pro­ble­ma je pro­stor­no pri­bli­ža­va­nje ži­vo­ti­nja i lju­di jer su i jed­ni i dru­gi u po­tra­zi za re­sur­si­ma ko­ji se, u do­ba obe­le­že­no po­ra­stom tem­pe­ra­tu­re, ubr­za­no sma­nju­ju. Me­đu­sob­na dis­tan­ca sma­nju­je se i usled ur­ba­ni­za­ci­je i kr­če­nja šu­ma što do­vo­di do gu­bit­ka sta­ni­šta broj­nih vr­sta.

U po­tra­zi za od­go­vo­rom na pi­ta­nje ka­ko uma­nji­ti pro­blem kon­fli­ka­ta ži­vo­ti­nja i lju­di, „Kli­ma 101” pi­še da pre­ven­ci­ja su­ko­ba ne tre­ba da pod­ra­zu­me­va pu­šku i klop­ke za di­vlje ži­vo­ti­nje jer one on­da, ose­ća­ju­ći da su ra­nji­ve, če­šće na­pa­da­ju sto­ku ko­ja je lak­ša za lov od di­vljeg ple­na.

– Do­ma­ćin­stva u na­šim se­li­ma su sta­ra, ne­ma za­jed­ni­ca sa vi­še ge­ne­ra­ci­ja sa raz­li­či­tim za­du­že­nji­ma kao ne­ka­da, a ima­nja su za­pu­šte­na i ni­su do­bro ogra­đe­na i za­šti­će­na. Ka­da pro­či­ta­te vest da su me­dve­di upa­li u šta­lu, mo­ra­te da shva­ti­te da su te šta­le sta­re i do­tra­ja­le. Šta vre­di da sta­vi­te ka­ta­nac ka­da su da­ske na vra­ti­ma tru­le? Me­dve­du je vr­lo la­ko da tu pro­va­li. Za­to se po­ve­ća­va opa­snost da ži­vo­ti­nje to na­u­če, što bi mo­glo da do­ve­de do in­ten­zi­vi­ra­nja kon­fli­ka­ta – po­ja­šnja­va dr Du­ško Ći­ro­vić sa Bi­o­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du.

Pre­ma po­da­ci­ma Me­đu­na­rod­ne uni­je za oču­va­nje pri­ro­de, do sa­da je sa­mo osam ze­ma­lja na sve­tu iz­ra­di­lo stra­te­gi­je sa fo­ku­som na su­ko­be ži­vo­ti­nja i lju­di, a me­đu nji­ma su In­di­ja, Tan­za­ni­ja i Bo­li­vi­ja. Dok do­dat­nih 35 ze­ma­lja iz­dva­ja te­mu u svo­jim na­ci­o­nal­nim i ak­ci­o­nim pla­no­vi­ma za bi­o­di­ver­zi­tet.

Po­sto­ji i je­dan do­bar pro­gram ko­ji Sr­bi­ja spro­vo­di, a on se sa­sto­ji u oral­noj vak­ci­na­ci­ji li­si­ca i di­vljih ži­vo­ti­nja ba­ca­njem ma­ma­ca ko­ji sa­dr­že vak­ci­nu pro­tiv be­sni­la. Te mam­ce ne je­du sa­mo li­si­ce, već i dru­ge vr­ste, me­đu nji­ma i la­si­ce. Osim to­ga, la­si­ce su vr­lo mu­dre i ne pri­la­ze lju­di­ma, ta­ko da je ma­la ve­ro­vat­no­ća da će la­si­ca iz pri­ro­de „do­pu­sti­ti” da je čo­vek uhva­ti, re­kao je za „Po­li­ti­ku” dr Bu­di­mir Gru­bić.

„Di­vlji” u ur­ba­nim sre­di­na­ma

„Mi­ri­jev­ska” la­si­ca ni­je usa­mljen pri­mer ka­da je reč o „po­se­ta­ma” di­vljih ži­vo­ti­nja be­o­grad­skim ur­ba­nim sre­di­na­ma. Li­si­ce već go­di­na­ma „upa­da­ju” u grad pa su ta­ko pre ne­ko­li­ko me­se­ci uoče­ne dve je­din­ke ko­je su se „še­ta­le” po De­di­nju i Ju­li­nom br­du. 

Pre­ma ne­zva­nič­nim po­da­ci­ma, na grad­skim uli­ca­ma se go­di­šnje uhva­ti sto­ti­nak zmi­ja. One uglav­nom na­sta­nju­ju oko­li­ne re­ka, a mo­gu se i uda­lji­ti ako ih pri­vu­če hra­na iz grad­skih po­dru­ma pu­nih vla­ge i ple­sni u ko­ji­ma ži­ve glo­da­ri.   

Pe­ri­o­dič­ni po­se­ti­o­ci grad­skog pod­ruč­ja, po­seb­no No­vog Be­o­gra­da i Sta­rog gra­da, je­su i di­vlje svi­nje ko­je zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja Du­na­va be­že iz svog sta­ni­šta – Ve­li­kog rat­nog ostr­va. Ži­te­lji la­za­re­vač­kih i mla­de­no­vač­kih se­la po­vre­me­no sve­do­če o su­sre­ti­ma sa ša­ka­li­ma ko­ji su ozbilj­na opa­snost po do­ma­će ži­vo­ti­nje.