Eto vas tamo, ili tu smo po potrebi

Kakve su implikacije i konsekvence Trampove strateške odluke o nemešanju SAD u unutrašnje stvari drugih država u svetu, konkretno u slučaju BiH? Da li je Tramp odlučio: Mi odosmo, a vi se snalazite sami kako znate i umete? Ili to „sami” znači i da neće dozvoliti da „Bosanci” i „Hercegovci” izaberu novi novi oslonac u nekoj drugoj sili, poput Nemačke, Britanije, Francuske ili Turske, koje jedva čekaju da se ubace u vakuum moći u BiH? S obzirom na to da su se sva tri naroda, entiteti i kantoni odavno zaputili u Brisel, znači li to da Tramp BiH prepušta EU? Početkom ruske specoperacije u Ukrajini Srpska je sa Zapada i od komšija bila optuživana da je pod „malignim uticajem Rusije” i da su Srbi „mali Rusi”. Kako je ta kampanja sa Trampom naglo jenjala? Postoji li neki plan za prelazni period u kojem će Amerika pre odlaska pospremiti Bosnu i vratiti je u status kvo ante dolaska Šmita u Sarajevo i džumbusa koji je proizveo? Pošto je Landau, u ime Trampa, rekao da su SAD „spremne da i dalje sarađuju u BiH, ali na novim osnovama”, da li to znači da nemešanje ne isključuje da će autoritetom supersile ponuditi dobre usluge da BiH izađe iz hronične krize?

Tramp neće postupiti u Bosni kao Bajden u Avganistanu i otići pod zastavom „posle nas potop”, ali neće je ni ostaviti u nasledstvo Mercu, Makronu, Starmeru, čiji non-pejper nije okupio voljne niti zabrinuo nevoljne. Ako naslednika vidi u EU, onda je to još jedna prilika da je ponizi, jer kad god su im tokom minulih decenija prepuštali „evropsko dvorište”, završavalo se pozivom u pomoć iz Brisela u Vašingtonu. Stoji činjenica da BiH odavno puzi evroputem, ali ni domaćini ni gosti je ni u daljini ne vide na cilju. Amerikanci se povlače iz BiH, a Rusi ne likuju. Da li je na marginama rusko-američkih pregovora o Ukrajini u Istanbulu, ili mimo toga, postignut dogovor o sferama uticaja?

Prelazni plan Tramp očito ima i rezultati njegovog zaokreta već su postali vidljivi i opipljivi: Dodiku je ukinuta presuda zbog antiustavnog delovanja i skinuta poternica; Apelaciono veće odložilo je odluku o prvom procesu protiv predsednika Srpske, što sluti da se u diskreciji traži slično rešenje; OHR-u kasni hranarina, uključujući i Šmitovu platu od 60.000 dolara; zamena za Bajdenovog ambasadora Marfija ne stiže već pola godine; u Srebrenici, i pored „jubilarnog obeležavanja genocida” i rezolucije GS UN, nije bila jaka inostrana reprezentacija, pa bošnjački izveštaji ističu da su bili neki momci iz Brazila, što bi valjda trebalo da znači da je ova politička manifestacija imala interkontinentalni karakter; Bošnjaci su bukvalno shvatili povlačenje SAD iz BiH, pa su od srca otkazali Evropsku konferenciju rabina i sastali se s iranskim generalima, te fasovali poslednju opomenu iz Vašingtona da nepovlačenje ne znači da sada mogu da rade protiv interesa SAD. Šta je neophodno da se još uradi da bi moglo da se kaže da je prevaziđena aktuelna kriza u BiH?

Verovatno će to biti recipročno ukidanje Šmitovih odluka, dopuna zakona, suđenja i presuda, odnosno poništavanja istih iz Banjaluke. Bez obzira na to što je Šmit ionako lažni visoki predstavnik, pa to važi i za sve što je činio, a Srpska je sve radila u skladu sa svojim izvornim dejtonskim nadležnostima. Bošnjačka i zapadna strana, sa operativno isturenim Šmitom, dugo su pripremale rušenje predsednika Srpske neviđenom kampanjom da se stvori utisak da je Dodik lično uzrok svih problema BiH i da će bez njega sva procvetati. Sada se klatno pomera prema Šmitu i kola će se slomiti na njemu, jer su sada protiv njega i Srpska, protiv koje je sve činio, kao i Bošnjaci i Hrvati, za koje ništa nije do kraja učinio. U sarajevskim medijima već se nagađa: OHR će biti dislociran u Ženevu, visoki predstavnik izgubiće bonska ovlašćenja, a Šmit će biti zamenjen.      

Time će se pozabaviti ona ista ili slična Trampova delegacija koja je boravila u poseti regionu i u Sarajevu aranžirala ukidanje presude protiv Dodika i poternice za njim, a za utehu bošnjačkom pravosuđu obavezala ga da se dva puta mesečno javlja u policijsku stanicu u Laktašima. Ova američka ekipa dođe iz Vašingtona u Sarajevo, poveri instrukcije svom bošnjačkom rezidentu Almiru Džuvi na čelu OBA, i odmah ode, iz čega vidimo da u povlačenju SAD iz Bosne prelazni period ne ide preko Stejt departmenta i lokalne ambasade. Trampovi delegati sastali su se zvanično jedino sa Cvijanovićevom u Predsedništvu BiH.

Monumentalna zgrada ambasade SAD u BiH je tu, tu su i v. d. ambasadora, odnosno otpravnik poslova, i brojni personal. Svi su ostali tu, sem Marfija, čekaju preraspored i retko se oglašavaju, a i na sastancima PIK-a govore okruglo na ćoše. To je postao veliki problem za ostale ambasadore u PIK-u jer nemaju koga da poslušaju, a posebno za Šmita, koji je akcije protiv Srpske i Dodika izvodio uz Marfijevo tutorstvo. Najviše je ipak pogođena „trojka”, sa reisom Kavazovićem ili bez njega, koja sada nema koga da pita za svoje mišljenje.

Bakir Izetbegović je u užem SDA krugu predložio kriznu strategiju: „Do sada smo dosta postigli, sada moramo privremeno da zastanemo i to sačuvamo da bismo u povoljnijim okolnostima nastavili dalje u reintegraciji Bosne”. Isti kao babo mu Alija! Na prigovor novinara da su Bošnjaci u Dejtonu izgubili većinski muslimansku Žepu, Izetbegović senior je odgovorio: „Istoričari mi vele da je unazad vekovima Žepa oko 300 puta prelazila iz tuđinskih u naše ruke. Valja nešto ostaviti i potomcima u amanet.”

Dakle, Izetbegović junior računa da bošnjačka politika treba da se prićuti još tri i po godine Trampovog mandata, a onda da nastavi po starom. Ali, nisu bez šanse ni u međuvremenu. Osovina Berlin–Pariz–London radi u koordinaciji s vašingtonskom močvarom. Jeste da globalni trend ide ka Istoku, ali dinamika multipolarizacije sveta zavisi i od snage otpora avangardi. Ove tri vodeće evropske države postale su produžena ruka klanova Klinton–Obama–Bajden iz američke duboke države, a Orban, Fico, Dodik, Vučić su Trampovi evropski saveznici, protiv globalne neoliberalne hegemonije.

Dok Izetbegovićevi muslimani ušančeni čekaju da oluja prođe, Srpskoj i Dodiku, naprotiv, nije dovoljan povratak na stanje pre Šmitove samovolje pod okriljem PIK-a i uz pomoć sarajevskog pravosuđa, nego treba da nastavi usiljenim tempom (primena izbornog zakona, novi ustav), uz otvorenu ponudu: ili izvorni Dejton ili novi dogovor ili mirni razlaz. Sličnim psihološko-političkim profilom energičnog, odlučnog, dinamičnog lidera, Dodik odgovara Trampu i ovaj je u njemu prepoznao političara koji može da pokrene smušenu BiH.

Zamenik šefa Stejt departmenta Landau onomad mu se, ne imenujući ga, obratio: „SAD su spremne da sarađuju u BiH na „realnim i pragmatičnim rešenjima”, „ako sve tri strane to žele”, „bez nametanja”, „ravnopravno”. Drugim rečima, SAD nemaju nameru da se samo izvuku iz bosanskog lonca, nego hoće da nastave, ali na novim osnovama. To je upravo ono što je Dodik u ime Srpske decenijama tražio, a Čović mu se u ime „Herceg-Bosne” naknadno pridružio. Bošnjaci će teško moći da odbiju Trampove dobre usluge. Ali, svoju javnost su toliko naoštrili 30-godišnjicom Srebrenice, da godinu uoči izbora niko od njih neće smeti ni da spomene dijalog sa Srbima, kao ni dopuštanje Hrvatima da izaberu svog člana Predsedništva BiH, pa će tražiti odlaganje Dodikovog „novog dogovora o BiH”. A to opet podrazumeva da im se to ipak više dopada nego „povratak na izvorni Dejton”, koji zovu „ludačka košulja za Bošnjake”. No, pošto će odlaganje, a onda i otezanje dogovora, ići unedogled, iz Vašingtona će ponovo doći ona Trampova ekipa s ultimatumom: ili „novi dogovor” u roku od mesec dana, ili „mirni razlaz”, kojim bi Tramp u svom stilu, i uz Dodikovu asistenciju, presekao bosanski Gordijev čvor. A onda će u Bošnjaka u belaju oživeti snovi o povratku „pustog turskog”, kadli-tadli, i očuvanju bosanskog vilajeta, kakvog-takvog, što znači „povratak na izvorni Dejton”. Izgleda da je to i Trampova prva opcija, jer ima simbolike u tome što je izabrao da Landau baš u Dejtonu obznani novu američku politiku u BiH. Demokratama će reći: „Vi ste kreatori Dejtonskog sporazuma i mi ga samo sprovodimo”, a Bošnjacima: „Vi ste ga već 1995. potpisali!” Najzad, Lavrov je tokom tri decenije ponavljao: „Ruska Federacija poštuje Dejtonski sporazum.”

*Profesor emeritus