He­ro­i­na Iza­bel Em­sli Ha­ton

Vra­njan­ci, sklo­ni za­bo­ra­vu i se­ća­nju na lju­de ko­ji su ih u pro­šlim vre­me­ni­ma za­du­ži­li de­li­ma, u slu­ča­ju ju­na­ki­nje iz Pr­vog svet­skog ra­ta, škot­ske le­kar­ke i hu­ma­ni­tar­nog rad­ni­ka Iza­bel Em­sli Ha­ton (1889–1960), us­pe­li su da sa­ču­va­ju em­pa­ti­ju i po­sve­će­nost. Ovoj hu­ma­noj že­ni, le­kar­ki iz En­din­bur­ga, i nje­nim su­na­rod­ni­ca­ma ko­je su 1918. go­di­ne osno­va­le i ra­di­le u pr­voj bol­ni­ci u Vra­nju po­dig­nut je spo­me­nik is­pred zgra­de Do­ma zdra­vlja. Nje­no ime no­si i ov­da­šnja Sred­nja me­di­cin­ska ško­la, a sva­ke go­di­ne obe­le­ža­va se i dan po­sve­ćen se­ća­nju na nje­nu hu­ma­nu mi­si­ju iz naj­te­žih vre­me­na na kra­ju Pr­vog svet­skog ra­ta u Vra­nju i oko­li­ni.

„Mi­si­ja le­kar­ki i me­di­cin­skih se­sta­ra iz Škot­ske je u tre­nut­ku ka­da je Vra­njem i op­šti­na­ma ju­ga Sr­bi­je vla­dao ti­fus, glad i mno­go za­ra­znih bo­le­sti bio od ži­vot­ne va­žno­sti. U va­ro­ši je ta­da bi­lo mno­go ra­nje­ni­ka ko­ji su sva­ko­dnev­no sti­za­li sa So­lun­skog fron­ta, a ni­je bi­lo ni le­ka­ra, ni sa­ni­tet­skog ma­te­ri­ja­la, a još ma­nje uslo­va za le­če­nje. Vra­nje je bio grad smr­ti i be­de”, za­pi­sao je u svo­joj knji­zi „Bol­ni­ca u Vra­nju” vranj­ski hi­rurg dr Vu­ka­šin An­tić, ko­ji se sve do svo­je pre­ra­ne smr­ti 2020. u 62. go­di­ni ba­vio isto­ri­jom zdrav­stva u svom rod­nom gra­du.

Gra­đa­ni su sa olak­ša­njem do­če­ka­li tim Iza­bel Em­sli Ha­ton, ko­ji je „for­dom” iz So­lu­na, pre­ko Bi­to­lja, sti­gao u Vra­nje 15. ok­t­obra 1918. go­di­ne. U vranj­skoj ka­sar­ni za­te­kli su ih te­ški pri­zo­ri. Unu­tar zgra­da vla­dao je za­dah smr­ti. Pro­sto­ri­je su bi­le pre­pu­ne bo­le­snih i ra­nje­nih. Na sla­mi, bez du­še­ka, po pro­sto­ri­ja­ma ka­sar­ne le­ža­li su Sr­bi, En­gle­zi, Fran­cu­zi, Bu­ga­ri, Austri­jan­ci i Ita­li­ja­ni. U ka­sar­ni je ra­di­lo Dru­go drin­sko za­vo­ji­šte sa svo­jim le­ka­ri­ma i oso­bljem, bez opre­me i sa­ni­tet­skog ma­te­ri­ja­la.

Bol­ni­ca je otvo­re­na 27. ok­to­bra 1818. go­di­ne. Oso­blje je­di­ni­ce „Ame­ri­ka” Bol­ni­ce že­na Škot­ske na če­lu sa dok­tor­kom Ha­ton su­o­či­lo se sa 450 naj­te­žih bo­le­sni­ka. Ta­da tri­de­se­to­go­di­šnja dok­tor­ka od­mah na­re­đu­je spro­vo­đe­nje či­šće­nja i dez­in­fek­ci­ju svih pro­sto­ri­ja ka­sar­ne. Noć je do­no­si­la tra­gi­čan mrak, jer va­roš i ka­sar­na ni­su ima­li na­pa­ja­nje stru­jom. „Ba­jo­ne­tom iz­bo­den Bu­ga­rin do­net je na ope­ra­ci­ju, ali već mr­tav. Ne­ma sve­ća ni pe­tro­le­ja. U de­set sa­ti uve­če dvo­je de­ce te­ško ra­nje­no od eks­plo­zi­ja bom­bi, od­mah ope­ra­ci­ja”, be­le­ži u svom dnev­ni­ku pr­vih da­na Škot­ska le­kar­ka.

Ha­to­no­va obi­la­zi i bo­le­sni­ke u Vra­nju. Ni­je ima­la le­ko­va, sa­ni­tet­skog ma­te­ri­ja­la, pa su obo­le­li do­bi­ja­li „ozdra­vlju­ju­ći po­gled”. Bi­la je za­pre­pa­šće­na u ka­kvim pri­mi­tiv­nim uslo­vi­ma ži­ve svi ti lju­di. Ka­ko na­vo­di dr Vu­ka­šin An­tić u knji­zi „Bol­ni­ca u Vra­nju”, „4. no­vem­bra u ka­sarn­sku bol­ni­cu sti­glo je naj­pre de­set, a po­tom još 11 ka­mi­o­na iz So­lu­na sa me­di­cin­skom opre­mom i sa­ni­tet­skim ma­te­ri­ja­lom i le­ko­vi­ma”. Bol­ni­ca je do­bi­la i ge­ne­ra­tor, pa vi­še ni­je bi­la u mra­ku, što je po­seb­no ohra­bri­lo ti­fu­som is­cr­plje­ne gra­đa­ne Vra­nja.

Od­mah je for­mi­ra­no in­fek­tiv­no ode­lje­nje o ko­me u jed­nom pi­smu pri­ja­te­lji­ci iz Vra­nja dr Ha­ton pi­še: „Na­pra­vi­li smo ku­pa­ti­lo na ula­zu u bol­ni­cu. Sa bo­le­sni­ka su ski­da­ne ri­te i od­mah od­no­še­ne do apa­ra­ta za dez­in­fek­ci­ju ko­ji je u dvo­ri­štu ra­dio po ceo dan. Mu­škar­ci su bri­ja­ni i ku­pa­ni, a on­da pre­no­še­ni na ode­lje­nje za ti­fus. Bez ob­zi­ra na sve pre­do­stro­žno­sti, ri­zik ko­ji je skop­čan sa ku­pa­njem i bri­ja­njem bio je za­pra­vo vr­lo vi­sok...”

Od ti­fu­sa će pre­mi­nu­ti me­di­cin­ska se­stra Ag­nes Erl, ko­ja je ra­di­la sa naj­te­žim pa­ci­jen­ti­ma. Ope­lo je odr­žao pro­to­je­rej Mi­lan Jo­va­no­vić, sve­šte­nik Bol­ni­ce že­na Škot­ske u Vra­nju. Dok­tor­ka Ha­ton za­la­ga­la se da se za­ro­blje­ni bu­gar­ski voj­ni­ci obo­le­li od ti­fu­sa od­ve­zu do gra­ni­ce sa su­sed­nom ze­mljom i ta­mo na­sta­ve le­če­nje. Njen an­ga­žman do­pri­neo je i otva­ra­nju pr­vih in­fek­tiv­nih ode­lje­nja u Vranj­skoj Ba­nji, Sur­du­li­ci i Vla­di­či­nom Ha­nu.

Sa ve­li­kim po­što­va­njem Vra­njan­ci su 1956. go­di­ne do­če­ka­li dr Iza­bel Em­sli Ha­ton, ko­ja je če­ti­ri go­di­ne pre smr­ti po­že­le­la da po­se­ti po­no­vo grad u ko­me je osno­va­la pr­vu bol­ni­cu na kra­ju Pr­vog svet­skog ra­ta. Po­se­ta vranj­skoj bol­ni­ci, ka­ko pi­še dr Vu­ka­šin An­tić u mo­no­gra­fi­ji o isto­ri­ji me­di­ci­ne na ju­gu Sr­bi­je, za­vr­še­na je za­ba­vom ko­joj su pri­su­stvo­va­li svi le­ka­ri i me­di­cin­sko oso­blje.

„Vi­di­te, ja sam pri­lič­no sta­ra, ali mi je sr­ce mla­do jer sam pi­la vranj­sko vi­no i šlji­vo­vi­cu (...) Deo se­be osta­vi­la sam u Sr­bi­ji. Dok sam ži­va, že­lim da imam ve­zu sa va­šom ze­mljom, va­šim lju­di­ma i va­šom me­di­ci­nom...”, osta­le su re­či ove ple­me­ni­te Ško­tlan­đan­ke pri­li­kom nje­ne po­sled­nje po­se­te Vra­nju. I da­nas je ži­vo se­ća­nje na ovu he­ro­i­nu pr­vog ze­malj­skog ra­ta na pod­ruč­ju ju­ga Sr­bi­je.