Ministri iznad zakona

– Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić tražio je, u jesen 2005. godine, od Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) da izmeni izveštaj o saznanjima do kojih je došla u istrazi o javnoj nabavci deset polovnih motornih dizel vozova iz Švedske: da u Okružno tužilaštvo ode papir iz koga bi se izbacila konstatacija da su nadležni na železnici, sa njegovim partijskim kolegom Milankom Šarančićem na čelu, prekršili zakon, kupujući šinobuse pogađanjem, bez tendera, tvrdi, u razgovoru za „Politiku” Josip Bogić, bivši načelnik odeljenja za finansijski organizovani kriminal, koje se, između ostalog, bavilo i rasvetljavanjem afera „šveđanke” i „VIP salon” u sklopu obnove aerodromskog terminala.

Bogić je inače na tom mestu bio od osnivanja UBPOK-a 2001. do maja 2006, kada je, kaže, „demonstrativno, na sopstveni zahtev otišao u penziju ne čekajući da ga u mirovinu, kao ostale neposlušne i nepoželjne pošalje ministar”. Danas je na listi stručnih konsultanata Misije OEBS-a u Srbiji, saradnik je Instituta za kriminološka istraživanja, i priznaje, a da nismo ni stigli da ga za to pitamo, od pre mesec-dva, postao je član jedne partije – Srpske napredne stranke.

– Zahtev da se izveštaj za železnice izmeni preneo mi je moj nadređeni, tadašnji načelnik UBPOK-a. Održao sam sastanak sa mojim operativcima, i pošto su mi potvrdili da je sve tačno i da ostaju pri napisanom, nepromenjeni izveštaj prosledio sam Tužilaštvu. Smatrao sam da policija sva saznanja mora da dostavi tužilaštvu i da je posao Tužilaštva da ceni koje predmete će da procesuira, koje provere će da obavi i koga će da hapsi. Uostalom, po Zakoniku o krivičnom postupku, iz marta 2002. godine, tužilac rukovodi pretkrivičnim postupkom (policijskim) odnosno daje naloge policije, a ne ministar unutrašnjih poslova, obrazlaže Bogić razloge „neposlušnosti”.

Posle ta dva izveštaja, dostavljena u novembru i decembru 2005, zahteva Tužilaštva za naknadnim proverama nije bilo. Bar koliko Bogić zna. Ili tačnije, nije ih bilo bar do 3. maja kada je penzionisan.

Mešanja ministra u policijsku istragu, odnosno posao operativaca, po Bogiću, nije bilo samo u slučaju Železnica. Ali je ono bilo sasvim direktno.

– U vreme Jočićevog mandata, baš kad je, u slučaju „Sartida“, u koordinaciji sa Republičkim i Okružnim tužilaštvom, došlo na red hapšenje nekih ljudi iz bivše, ali i aktuelne vlasti, iz vlade je stigao nalog da se time više ne bavimo i da izveštaj odmah prosledimo Tužilaštvu. Bio sam tada u inostranstvu i o tome me je, po povratku, obavestio jedan saradnik, objašnjava Bogić.

Konkretna imena, ni Bogić, koji se nije libio obraćanja javnosti i kad mu to bilo zabranjeno, dok je bio u službi, još ne želi da izgovori.

– Reći ću kad Tužilaštvo bude samostalno i nezavisno, a ne produžena ruka izvršne vlasti. 

Međutim, mešanju u istragu, po Bogićevom svedočenju, nije bio sklon samo Jočić, već i njegov prethodnik Dušan Mihajlović. U svom maniru i svojim metodama.

– Događalo se da nam je Mihajlović, taman kad dođemo do određenog nivoa saznanja, kad su na red dolazili određeni ljudi, predmet izuzimao i dodeljivao nekome drugom (recimo, kriminalističkoj policiji, kao u slučaju stanova dodeljenih ljudima iz režima Slobodana Miloševića) ili je formirao radnu grupu koja je direktno njemu podnosila izveštaj, uz zabranu da sa nama komunicira (kao u slučajevima Janjušević – Kolesar ili Caneta Subotića, odnosno šverca cigareta), seća se Bogić.

Ono što je Mihajlović počeo, to je Jočić završio, pa tako, UBPOK, tvrdi, zapravo više i ne postoji.

– Prvo je Mihajlović, u januaru 2004 , kroz novu sistematizaciju, u poslednjim mesecima svog mandata, iz odeljenja za suzbijanje finansijskog organizovanog kriminala izbacio odseke za borbu protiv korupcije, krijumčarenje robe, odnosno šverc i odsek za poreske utaje. Šta to znači dovoljno govori činjenica da se poreskim utajama bavi poreska policija koja ne može ni da legitimiše, ni da hapsi, ni da obavlja pretresanja. Kad je došao Jočić nastavili smo da, uz njegovu saglasnost, radimo na započetim poslovima, kao što je afera „Aerodrom”, ali je njegova sistematizacija iz 2005, UBPOK, od Uprave, posebne organizacione jedinice u sastavu MUP-a, pretvorila u službu u okviru Uprave kriminalističke policije, objašnjava Bogić.

Ako je po Bogiću nisu se ministri i izvršna vlast mešali u istrage, samo ometajući ili obustavljajući istrage, već i inicirajući ih i insistirajući da se ubrza, kad su želeli da se obračunaju sa bivšim garniturama ili svojim, partijskim neistomišljenicima.

Afera „Pancir“ (specijalna nabavka zavojsku koja je izuzeta iz Zakona o javnim nabavkama) mnogo brže bi se rasvetljavala i išla ka drugačijem ishodu da su se političari malo strpeli, da iz kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice nije traženo da se Mile Dragić i ostali akteri hapse. Tako je Dragić uhapšen u fazi pripremanja krivičnog dela, dok još nije nastupila posledica. Umesto da se sačeka da se isplati bar prva tranša dogovorenog novca, kao očigledan dokaz davanja i primanja mita, objašnjava Bogić.

Mada u javnosti jače odzvoni tvrdnja da je bilo pritisaka na policiju i mešanja u njenu istragu, sem zakonskih manjkavosti, rezultate borbe za zakonitost, odnosno protiv korupcije u javnim nabavkama, umnogome su umanjili i direktni i indirektni pritisci ili najblaže rečeno ometanje rada Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava. Iako nadležni u ovim institucijama, okupirani redovnim poslom i nastojanjima da se uspostavi valjan sistem javnih nabavki, o tome mnogo i ne govore, dovoljno je podsetiti samo na ostavku Aleksandra Lukića, prvog predsednika Komisije za zaštitu prava ponuđača, zbog otvorenog i javnog pritiska ministra Velimira Ilića i ministrovog odbijanja da sprovede odluku o delimičnom poništavanju tenderske procedure za izbor izvođača radova na aerodromskom terminalu, pretnji da će sve posmenjivati, dovesti svoje ljude a na kraju i ukinuti javne nabavke.

Ono što je Ilić pretio, lobi unutar vlade protiv javnih nabavki probao je da sprovede u praksi: prvo kroz konkurs za novog direktora Uprave za javne nabavke, mimo znanja tadašnjeg ministra finansija Mirka Cvetkovića, a potom i kroz zakonske odredbe kojim bi se Uprava i Komisije i ukinule, tumačenjima tadašnjeg republičkog sekretara za zakonodavstvo Zorana Balinovca da te poslove treba da radi i Ministarstvo, a ne posebne i nezavisne institucije.

SUTRA: Svi gledaju u revizora