Zna gde mu je mesto i šta želi

Nikada se u srpskom fudbalu nije desilo da jedan igrač za osam meseci, od maja do decembra, prođe kroz sve nacionalne selekcije, od kadetske do seniorske. Pri tom proglašen je za najboljeg mladog igrača lige, u izboru superligaških trenera, a prethodno je na najjačem skupu fudbalskih nada u Turskoj, pobrao lovorike kao najbolji strelac u celom ciklusu Evropskog šampionata (1991. godište), a stručnjaci Uefe uvrstili su ga u najperspektivniji tim. Priznanja na pretek.

Danijel Aleksić, a o njemu je reč, istakao se igrama i u omladinskoj selekciji u Irskoj, na prvom kvalifikacionom turniru za šampionat Evrope 2010. Odigrao je tri meča i dao po gol Ircima i Englezima. Prethodno, debitovao je u mladoj selekciji u prijateljskom meču sa Šveđanima, domaćinima Evropskog prvenstva iduće godine od 15. do 29. juna, (pobedili smo sa 1:0 u Kruševcu). U poslednjem mesecu 2008. bio je i u seniorskom sastavu u prijateljskoj utakmici sa Poljacima u turskom Beleku (poraženi smo sa 1:0).

Iako je trenutno u žiži fudbalske javnosti, ovaj izuzetni mladić, koji je tek napunio 18 godina, našao je meru između velikih priznanja koja je zaslužio i želje da u karijeri ostvari najviši domet.

Osim vanserijskog talenta Aleksić ima izuzetnu mentalnu čvrstinu, koja mu omogućava da se uspešno uhvati u koštac sa svime što slava nosi, što je mnogima koji nisu mogli da nose njen teret upropastilo karijeru.

– Priznanja su lepa i gode. Za kratko vreme su mi se desile stvari o kojima nisam ni sanjao, pa mi se čini da nisam ni dovoljno svestan koliko su značajna. Međutim, nemam vremena da u njima uživam i o njima previše razmišljam, naročito ne da se prepustim samozadovoljstvu. Potisnuo sam ih u starnu. Smatram da su ta priznanja samo potvrda da sam na dobrom putu da ostvarim cilj i jednog dana budem dobar fudbaler. Ona su takođe i velika obaveza, da još upornije i više radim, jer sam tek na početku karijere. Posao koji sam izabrao je težak i traži mnogo odricanja, ali i bistru glavu, jer se posle velikih uzleta dešavaju zastoji, a oni su neminovni. Kada se dese, razočarenja su nisu mala, a snaga da se ponovo stigne do vrha isključivo se mora traži u nepokolebljivoj veri u sebe. Po pravilu kada dođe do krize, oni koji su vas dizali u nebo se prvi povlače. To bi u stvari bila i moja poruka svima koji počinju da se bave ovim poslom – kazao je Danijel Aleksić, prvotimac Vojvodine, najtalentovaniji igrač svoje generacije prvi koji je zaigrao u našoj elitnoj ligi.

Od njegovih saigrača to je uspelo još Ademu Ljajiću iz Partizana i Aleksandru Ignjovskom iz OFK Beograda.

Aleksić je karijeru počeo u Veterniku, novosadskom predgrađu, koje je rasadnik sportskih talenata. Pored legendarnih bokserskih šampiona Tadije i Slobodana, stričeva Gojka Kačara, reprezentativca i fudbalera berlinske Herte, odatle su i odbojkaški reprezentativci Goran Marić i Branimir Perić…

Koliko je ovaj uljudni mladić s obema nogama na zemlji može da svedoči i njegovo razmišljanje o stvarima van profesije:

– Važno mi je, i to veoma važno, kakvo će mišljenje o meni imati sredina u kojoj živim. Zapravo trudim se da ne budem u raskoraku između ličnosti sportiste i svoje prave prirode. Ambicije u karijeri su mi velike, jer sam uvek težio da budem najbolji, ali nikada nisam bio sujetan. Naprotiv, radovao sam se i radujem uspesima mojih saigrača. Ljajiću i Ignjovskom, kao i svima ostalim drugarima iz reprezentacije želim sve najbolje u karijeri, jer njihov uspeh na neki način doživljavam kao svoj. Što se tiče razmišljanja o reprezentativnim selekcijama, trenutno svoje mesto vidim u omladinskoj i našoj zajedničkoj želji da se kvalifikujemo na završni turnir Evropskog prvenstva u Ukrajini 2010. U Irskoj smo napravili veliki korak i skrenuli pažnju na sebe pobedama protiv domaćina, kao i Albanije i Engleske, aktuelnog šampiona Evrope. Nadam se da nećemo razočarati.

O tome kako koristi slobodno vreme Aleksić je kazao:

– Nemam ga mnogo i moram da ga uskladim s obavezama. Vanredno pohađam srednju tehničku školu. Imam devojku i prijatelje s kojima se družim od detinjstva, i porodicu koja mi je uvek bila najveći oslonac. Jedinac sam, ali me roditelji nisu razmazili, već su mi sugerisali da idem svojim putem i u sportu i u životu. Imam njihovu bezrezervnu podršku i nas troje smo zajedno i u uspehu i u neuspehu, a kada imate takvu podršku gotovo da nema prepreke koju ne možete da svladate.

Na pitanje kakvi su mu budući planovi rekao je:

– Smatram da bi trebalo da u nastavku karijere idem korak po korak. Da se ustalim u prvom timu Vojvodini, da odigram dovoljan broj utakmica, jer je to neophodno. Dakle da završim započetu sezonu i odigram još jednu. To bi po mom mišljenju bilo optimalno, jer bih sazreo kao igrač i bio spreman da uspešno nastavim karijeru u bilo kom klubu i ne bih bio izložen krizama, koje su do sada pratile naše mlade igrače zbog ranog odlaska u velike sredine. Međutim, promena sredine u mnogome će zavisiti od želja i stava kluba.

Danijel Aleksić se priprema za obe mogućnosti, a zanimljivo je da je dosad igrao na više mesta u timu, čak i kao zadnji vezni, mada je već dokazao da je izraziti golgeter.

– Mesto u napadu mi najviše odgovara. Trebalo bi da popravim igru glavom, a što se tiče duel igre – ona će doći sam po sebi, jer ću vremenom dobiti i potrebnu snagu.

O trenutnoj snazi Vojvodine kaže:

– Kostur tima su mladi igrači. Ambicije su nam najveće. Na proleća očekujem da pokažemo da smo kadri da se domognemo šampionske titule. Za to imamo potencijal i u mladim igračima, među kojima su se izvanrednim igrama istakli golman Brkić i Tadić, kao i jedan broj iskusnih igrača.