Šekspir protiv Romčevića

„Ogovaranje” Nebojše Romčevića je dramski tekst neobične strukture koji predstavlja raznolikost života glumca Bogoboja Rucovića. Rucović nije aktivan akter već je centralna figura u razgovorima drugih likova, članova njegove porodice, njegovih ljubavnica, kolega, pozorišnih kritičara itd. Tekst je sastavljen od niza žanrovski različitih scena (farse, crne komedije, socijalne drame, melodrame, vodvilja itd), koje stvaraju efektno raznobojan mozaik Rucovićevog života. Ovakva, stilski i žanrovski neujednačena, fragmentarna struktura ima čvrsto idejno opravdanje. Forma teksta, dakle, odgovara sadržaju, složenom, višeslojnom prikazu aspekata Rucovićevog života. Takođe, tekst kipi od živopisnih, neposrednih, britkih, karnevalskih dosetki, potvrđujući, u celini, izvanredan, raskošan talenat pisca.

Iako je reč o prvom izvođenju ovog Romčevićevog komada, reditelj Ljubiša Ristić se uopšte nije potrudio da ga, makar delimično, ispoštuje. Tako je odlučio da u izvođenje uključi veliki broj scena iz Šekspirovih tragedija, sasvim gušeći inicijalni tekst „Ogovaranja”. Nikako ne pripadamo grupi staromodnih tumača, sa stavom da je dramski tekst u pozorištu svetinja koju reditelj mora striktno poštovati, ali smatramo da svaka radikalna intervencija mora imati opravdanje i ozbiljnije, promišljenije značenje. U ovom slučaju, zaista, nije jasno zašto je uopšte uzet Romčevićev tekst, kada je od  njega, na sceni, tako malo ostalo.Ristićeva sinteza odlomaka iz „Kralja Lira”, „Ričarda III”, „Hamleta” i „Romea i Julije”, sa fragmentima iz „Ogovaranja”, uništila je specifičnost Romčevićevog teksta, taj uskovitlan i duhovit spoj žanrovski različitih scena.

Postupak uvođenja gomile scena iz Šekspirovih dela u kojima igra Rucović negde jeste idejno opravdan, imajući u vidu tezu prisutnu u Romčevićevom komadu da je Rucović prevashodno živeo na sceni, da je tu bio zaista opijen životom, mnogo više nego u realnosti. No, delimična idejna opravdanost ovog čina nije dovoljan razlog za njegovo takvo sprovođenje, jer to, kao što smo istakli, za početak, drastično guši skoro sve vrednosti inicijalnog teksta.

Izvođenje delova Šekspirovih tragedija krajnje je ilustrativno, stereotipno, pa i patetično. Miodrag Krivokapić, Biljana Mišić, Bojan Krivokapić i drugi ovde igraju bezlično, šematski, bez preciznijeg psihološkog iscrtavanja likova Kralja Lira, Ričarda Trećeg, Hamleta, Julije… Glumci preteruju u naglašavanju vokalnih i telesnih izraza, što banalizuje Šekspira, oduzima mu dublji, metaforički smisao, ali ubija i dinamiku predstave. Tu su uključeni i songovi, izvođači pevaju o Liru, Rucovićevom životu itd. Ni ovaj postupak nema bitnije značenje; pesme su, reklo bi se, uvedene zbog atraktivnosti forme predstave i doprinose opštem utisku o neubedljivosti rediteljskog koncepta.

Predstava „Ogovaranje” Ljubiše Ristića najbolja je u segmentima igranja Romčevićevog teksta, dakle – stvarnosti Bogoboja Rucovića. Njega predstavlja Miodrag Krivokapić, bez reči, kao totalnog očajnika, dok ostali likovi, drugi glumci, novinari, prijatelji, prave od njega mit. Te epizodne uloge, funkcionalno maniristički, vrlo korektno stvaraju Saša Torlaković, Milijana Makević, Ivana V. Jovanović, Kristina Radenković i drugi. Tretman prostora u predstavi je zanimljiv: glumci igraju i pevaju i na sceni i u publici, publika je smeštena i na sceni i u auditorijumu, što je sve u funkciji prikazivanja odnosa između pozorišta i života. No, zbog promašenosti osnovnog koncepta predstave, o kojoj smo govorili na početku, ove njene dobre strane se gube i nestaju, skoro bez traga.