Potrošeni potrošač

Možda i tema nije neka ali ja ne živim ni na drvetu ni u buretu već u svakidašnjoj svakidašnjici.

Da krenemo.

U dodiru sa nečim što ne mogu da razumem, da nađem neki drugi smisao sem u obliku koji mi je ponuđen, moja reakcija je organska, burna. Ispoljava se u obliku u kojem ne bih da se vidim. Ali to je jače od mene. Na žalost.

Jedna od tih stvari je čekanje u dugim redovima gde treba ostaviti svoj novac. U hipermarketu sam. Negde. Moderne crkve utešiteljice ljudi – potrošača. Kolektivna lečilišta utučenog naroda koji samo tamo ima osećaj opravdanosti i važnosti svog postojanja, dok u kolica trpa sve što mu dopadne pod ruku. Ždranje u ogromnim količinama, karakter sedativne terapije, smiriti nezadovoljstvo hranom, i za to platiti nekom koga nije briga. Trošim znači postojim, vidi me dok novac brojim. Čovek jednako novčanik. Lažna važnost.

Od pet kasa obično rade samo dve. Direkcija im izgleda ne daje da zaposle više ljudi. Gledam lica oko sebe. Zgužvani brigama mirno čekaju. I niko se ne pita zašto tako mora da bude. Uče nas pokornosti od malih nogu, stalno i na svakom mestu. Kase i šalteri od nas prave ljude. U glavama čudne navike od pravog života su nas odvikle. Sve što tu vidim oslikava se i na druge važne stvari u našem društvu. A takvo društvo od mene pravi uljeza, uštvu. Teku takve stvari kroz moju glavu dok čekam u redu u svom neredu.

Oko nas opsluživači šetkaju nezainteresovano, kao nešto važno rade. Vreme prolazi a ja se ne mičem sa mrtve tačke. Još su izmislili razne nagrade za one koji potroše više od predviđenog. Uvaljuju im stvari koje više ne mogu nikom da prodaju. Narod je srećan, neko misli na njega. Vreme gubi svaki značaj, potroših dan na najobičnije stvari koje se podrazumevaju.

Nemajući kud, spuštam korpu u sredinu reda koji se sporo smanjuje a sve više narasta. Odlazim do delikatesa i pitam nekog radnika gde mu je poslovođa i da li sme da ga zove? Minuti sporo prolaze. Dolazi neki čovek da primi paljbu mog nezadovoljstva.

Nakostrešen, pitam ga da li vidi ove redove i gde su mu ostali radnici, da se nisu prejeli na pauzi? On mi ’ladno kaže da nema dovoljno radnika. Kakav spremljeni odgovor! Odbrusim mu da on ode na kasu i pomogne. Ne sačekavši odgovor zbunjenog rukovodioca, okrećem se i vraćam na svoje mesto u redu. Vidim tišina u ljudima pokazuje da ih ne zanima ova situacija, ali primetih jednu ženu koja mi tajnim znakom – osmehom odobrava. Zar potrošač nije uvek u pravu?

Nekako doživeh da dođem na red. Pogledam kasira. On ćutke obavlja svoj posao. Dajem mu pare za svoje dve-tri stvarčice. Gledam da odem što pre iz ove glupe situacije. Maksimalno drndanje za minimalnu uslugu. Ne dobijam ni doviđenja, dođite nam opet. Izlazim. Još uvek je dan. Pun opisanog događaja i upaljenih emocija žurim kući da se izjadam i verovatno smorim svoju ženu učestalom jadikovkom. Spazih ispred jedne kuće tri posečena stabla kako leže kao tri slomljene ruke, koje su nebo molile da pošalje kišu žednoj zemlji. U kom su fazonu ljudi? Verovatno im je dosadilo da skupljaju opalo lišće. Neka zasade četinare bar. I onda mi u trenutku pade na pamet da na izlasku iz marketa nisam ugledao knjigu utisaka koja je tu stajala u početku. Ko zna šta im sve pišu ovakvi kao ja?

Potrošači svih prodavnica ujedinite se.