Javni sektor u Hrvatskoj bez Srba

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Prema Ustavnom zakonu o pravima nacionalnih manjina Hrvatska je obavezna da ih u javnom sektoru zapošljava prema proporcionalnom učešću u stanovništvu u konkretnoj opštini, gradu, županiji ili na nivou države. Najlošije u ostvarivanju tog ustavnog prava prolazi najbrojnija nacionalna manjina Srbi, što svakako ima direktne veze sa proteklim ratom u kojem je nestala Jugoslavija, kada su i oni u Hrvatskoj potezom pera „prevedeni” iz dotadašnjeg statusa ravnopravnog naroda (što su bili od druge polovine 19. veka osim u vreme ustaške „NDH”) u nacionalnu manjinu.

Hrvatska u tom pogledu naprosto ne izvršava svoju obavezu koju je utvrdila vlastitim Ustavom, pa ispada da je to samo kozmetički dokument u svrhu razgaljivanja zapadnih demokratija koje ocenjuju i odlučuju o njenom pristupu Evropskoj uniji, dok praktičnih posledica zapravo nema ili su tek zanemarive.

Da je to tako egzaktno ukazuje najnovije istraživanje Srpskog demokratskog foruma iz Zagreba i studija koju je na osnovu njega poslednjih dana ove godine izradio ekonomski analitičar Davor Đenero.

Dve godine bez napretka

Da stvar bude ozbiljnija, ovo je već drugo istraživanje na istu temu: i ono pre dve godine pokazalo je maltene iste porazne rezultate o zapošljavanju Srba u javnom sektoru RH. Iako su 2006. godine Srbi činili između 20 i 30 odsto stanovništva na područjima gde je istraživanje sprovedeno, među zaposlenima u javnoj upravi, javnim preduzećima i javnim službama bilo ih je tek oko 9 odsto. Više nego tri puta manje od onog što im garantuje postojeći ustavni zakon. Znatno bolja situacija u tom pogledu je u istočnim područjima RH koja su vraćena Hrvatskoj sporazumom o mirnoj reintegraciji, gde Srba u stanovništvu ima 30,8 odsto, a među zaposlenima u javnim službama i preduzećima 26,5 odsto.

I istraživanja međunarodne organizacije poput UNDP-a i drugih o razvoju ljudskih potencijala u Hrvatskoj nedvosmisleno su ukazala da pripadanje srpskoj manjinskoj zajednici znatno povećava rizik od siromaštva i socijalne isključenosti. Uz to, istraživanje SDF-a pre dve godine pokazalo je da na područjima četiri analizirana regiona –Dalmacija (delovi Zadarske i Šibensko-kninske županije), Lika, Banija i Kordun te zapadna Slavonija – živi tek oko polovine predratnog stanovništva, pri čemu je najveću demografsku devastaciju pretrpela srpska nacionalna zajednica. Uz sve to, zbog ratnih razaranja naročito sprovedenih tokom i odmah posle hrvatskih vojnih akcija „Bljesak” i „Oluja” na tim područjima ostala je tek jedna trećina predratnih radnih mesta.

Ovogodišnje istraživanje pokazalo je, na žalost, da u proteklim godinama nije postignut praktično nikakav napredak. Jedino u Lici, gde je pre dve godine u javnim službama bilo zaposleno 4,2 odsto Srba (čine 22 odsto stanovništva), sada je zabeležen skroman napredak na 5,6 odsto zaposlenih ili brojem ukupno 72.

Najteže u Ravnim Kotarima

Po opštinama u Lici to sada izgleda ovako: u Plitvičkim jezerima od ukupno 1.068 zaposlenih u javnom sektoru njih 33 su Srbi (3,1 odsto, a u stanovništvu ih ima 30,5 odsto), u Udbini je 43 odsto Srba, ali ih je među zaposlenima 15,2 odsto (brojem 21), u Donjem Lapcu ih ima 74 odsto, a među zaposlenima u javnim službama ih je 23,7 odsto (ukupno 46), s tim što i dalje nema nijednog u policiji.

U opštinama Banije i Korduna u kojima je sprovedeno istraživanje – učešće srpske zajednice u stanovništvu je takođe 22,2 odsto, ali među zaposlenima je još manje nego u Lici – tek 4,9 odsto. Najpovoljnije je u Dvoru na Uni, gde Srbi čine 61 odsto stanovništva, a od ukupno 223 zaposlenih u javnim službama njih je 29 (odnosno 13 odsto). U Vrginmostu (službeno i dalje Gvozd iako je naziv promenjen protiv volje domaćeg srpskog stanovništva) Srba je 58 odsto, a od ukupno 181 zaposlenog u javnom sektoru njih je 21, odnosno 11,6 odsto. U Vojniću gde su polovina stanovništva zaposleno ih je takođe 21, u Glini ih u stanovništvu ima 28,7 odsto a zaposleno ih je 8 (2,2 odsto), u Topuskom ih je u stanovništvu 29,6 odsto a zaposleno 19 (7,1 odsto) itd.

Najgore je u delu Dalmacije gde su većom koncentracijom živeli Srbi do egzodusa 1995, posebno u Ravnim Kotarima. U opštini Benkovac je prema popisu 1991. živelo preko 60 odsto Srba, a sada svega oko 7,5 odsto. Od ukupno 359 zaposlenih u javnom sektoru nema nijednog Srbina. U Kninu, gde ih je u stanovništvu sada tek 20,8 odsto, a do egzodusa ih je bilo preko 90 odsto, od ukupno 966 zaposlenih Srba je 57, odnosno 5,9 odsto, a u Gračacu ukupno 16, što je šest odsto.

U celoj zapadnoj Slavoniji gde je Srba u stanovništvu sada 13,7 odsto, od ukupno 1.049 zaposlenih u javnom sektoru njih je 65, odnosno 6,2 odsto. Najnepovoljnije je u Okučanima, gde ih u stanovništvu ima 21,5 odsto, ali su zaposlena samo dvojica (2 odsto), dok je u Lipiku od ukupno 412 zaposlenih svega petoro Srba.

Kada se gleda struktura zaposlenih u sudskoj vlasti situacija je još poraznija. O tome govori podatak da, na primer, u Glini, Vojniću, Dvoru na Uni, Hrvatskoj Kostajnici, Benkovcu i Gračacu nema zaposlenog nijednog Srbina, na celom području Banije i Korduna ih je u sudstvu zaposleno dvoje, kao i u celoj Lici.

Autor ove temeljite studije u zaključcima ukazuje da je ravnomeran i održiv društveni razvoj (uz vladavinu prava i ekonomske slobode) jedan od stubova na kojima se zasnivaju svi socijalni sistemi zemalja članica EU, pa je to i preduslov za uspostavljanje pune kompatibilnosti Hrvatske sa članicama Unije. Međutim, upozorava on, sistem u kojem su delovi Hrvatske – u znatnoj meri nastanjeni pripadnicima srpske nacionalne zajednice – bili isključeni iz društvenog razvoja nespojiv je s načelima organizovanja države članice EU.