Sećanje na mačvansku železnicu

Sada već podaleke 1951. godine izgrađena je 14 kilometara dugačka i kao strela prava železnička pruga od Bogatića, mačvanske „prestonice”, do sela Petlovača. Ovde se spajala sa starom železničkom linijom Beograd – Ruma – Šabac – Banja Koviljača. U isto vreme urađen je i zemljani kolski put pored pruge koji su mahom koristili seljaci za dolazak na svoje njive u najbližoj okolini.

Kako u to vreme i u ovom kraju nije bilo mnogo dobrih puteva, a ni autobuskog saobraćaja, ovdašnje stanovništvo masovno je koristilo novi voz za svoja putovanja. Seljani najčešće za odlazak u Šabac ili Loznicu radi određenih poslova i obaveza, učenici posle raspusta provedenog u selu kod roditelja za povratak na nastavu u Šabačku gimnaziju i druge škole, a studenti za odlazak u Beograd na fakultete. Osim putničkog, novi voz je korišćen i za intenzivan teretni saobraćaj: odvoženi su pšenica, kukuruz, suncokret, šećerna repa i drugi poljoprivredni proizvodi, a dovoženi razni industrijski proizvodi, građevinski materijal i raznovrsna roba za ovdašnja trgovinska preduzeća.

Međutim, kako je vreme odmicalo, menjale su se i saobraćajne prilike u ovom kraju. Mnogi nekadašnji makadamski putevi su asfaltirani, a iz naših fabrika FAP u Priboju i TAM u Mariboru pristizali su kamioni domaće proizvodnje koji su više nego voz počeli da se koriste za prevoz raznovrsnog tereta. U takvoj situaciji, zbog smanjenog obima posla, železnica je bila prinuđena da obustavi prevoz tereta i nastavi da obavlja samo prevoz putnika. Ali i njih je bivalo sve manje. Naime, žitelji ovog kraja, umesto vozom, sve više su do željenih odredišta putovali autobusima na novootvorenim linijama, a dosta njih je za tu svrhu koristilo i sve brojnije sopstvene automobile. U takvim okolnostima, zbog opadanja broja putnika, mačvanska železnica je postajala sve manje rentabilna, da bi na kraju završila svoj radni vek i zauvek otišla u istoriju.

Posle nekog vremena uklonjeni su i šine i pragovi za koje su bile pričvršćene pa je uskoro duž trase kojom je voz saobraćao izniklo raznoliko rastinje: nisko šiblje, trnovito žbunje, korov, paprat i visoka trava. U novonastalu šikaru i gusti zeleni parlog ubrzo su se uselili gmizavci, poljski glodari, ose, mravi, bube, insekti. U parlog je zarastao i zemljani put, jer su zemljoradnici posle izvršene komasacije zemljišta do svojih njiva dolazili drugim pravcima. Ova nevesela slika iz mačvanske ravnice već godinama se ne menja i ne zna se dokle će opstajati.

Nedavno, gledajući kako i ovog leta duž nekadašnje pruge buja i širi se svojevrsna zelena džungla, prisetili smo se s nostalgijom vremena kad je ovuda svakodnevno jezdila zahuktala lokomotiva, čiji se prodorni zvižduk širio okolinom zajedno s grajom putnika u vozu.

Sveta Jokić,

Beograd