Ikone i ikonoborci

Posle izbora Baraka Obame za 44. predsednika Sjedinjenih Država očekivanja su opravdano velika da dolazi nova era u američkoj politici sa novim pristupom svetskim problemima. Nema sumnje da je izbor Obame monumentalan događaj u američkoj istoriji, koji svedoči o sposobnosti političkog sistema SAD da se prilagodi promenama. Promena koju još slavimo, međutim, izrodila se kroz istoriju neverovatnog nasilja; još uvek ima mnogo skeptičnosti kad su u pitanju razmere, značenje i autentičnost postrasne ere koja je na pomolu u SAD.

S obzirom na istoriju nasilja i dehumanizacije čitave jedne rase tokom više od sto godina postavlja se pitanje može li Obama zaista da opravda imidž faktora promene i potvrdi da se Amerika konačno ponaša u skladu sa svojim kredom ili će biti pretvoren u mozaičku ikonu koju sastavljaju „društveni inženjeri” kako bi sami lakše podneli doba sukoba civilizacija. Obama ima sve atribute potencijalno velikog predsednika i čini se da je duboko svestan tereta istorije koji nosi. On je bliži nego što je iko bio tome da opravda uverenje da je Amerika spremna da ispuni očekivanja njenih osnivača. Ipak, euforiju koja je zahvatila zemlju 4. novembra mora da priguši realnost političke klase koja se ustoličila posle Drugog svetskog rata, a koja je pokazala sposobnost da prihvata ideale i lidere, a potom ih obesmisli. Makijavelističke elite, tj. one koje su presadile evropski „realizam” na američke obale, nisu pokazale da podržavaju značajne promene. Njihov jedini interes je sopstveni opstanak koji obično postižu obećavajući „promene”, što je plitkouman koncept koji koriste političari svih sojeva.

Da bismo naglasili značaj izbora prvog crnca za najvišu funkciju u zemlji moramo bolje da sagledamo nastanak Sjedinjenih Država i njene istorijske protivrečnosti.

Rađanje SAD, kao i većine zemalja, bilo je bolno. Revoluciju protiv samovoljne vladavine predvodili su ljudi koji su vatreno verovali u uzvišena načela filozofa prosvetitelja. Posle hiljadu godina crkvenog fundamentalizma, poznatog kao mračno doba, filozofi prosvetitelji i njihove američke kolege čvrsto su povezali legitimnost vladavine sa prirodnim pravima ljudi, a upravljanje sa ugovornim obavezama koji važe i za vlast i za one kojima se upravlja. Iako je ideja o upravljanju potekla iz Evrope, ona je prvi put isprobana u američkim kolonijama.

Uzvišeni principi Deklaracije nezavisnosti, jasno artikulisani u Džefersonovom principu da su „svi ljudi stvoreni jednaki” i Rusoovoj jadikovki da je „čovek rođen slobodan, a svuda je u lancima” inspirisali su kolonije da se pobune protiv kralja Džordža Trećeg. Ali ubrzo su ih zamenile „pragmatične potrebe” za upravljanjem. Ideje o prirodnom pravu, koje su služile kao osnovna ideologija američke revolucije, morale su da se prevedu u građanske norme; a u tome leži tragedija idealista.

Dvanaest godina posle Deklaracije o nezavisnosti, predstavnici 13 prvobitnih država ponovo su se sastali u Filadelfiji sa neodložnim zadatkom da poprave „Članove o konfederaciji” na osnovu kojih je 13 bivših kolonija funkcionisalo posle nezavisnosti. Skup je prerastao u Ustavnu konvenciju sa zadatkom da se stvori „savršenija unija”. Morali su. Konfederacija polusuverenih država koja je uspostavljena posle nezavisnosti opasno je išla ka cepanju i evropske sile su strpljivo čekale da pokupe ostatke. Nisu bile daleko. Napoleon je i dalje imao Luizijanu, Španija je tražila plen u Karibima, a Britanija je bila u Kanadi.

Na kraju su tvorci Ustava ostvarili prvi cilj (stvaranje funkcionalne unije od 13 polusuverenih entiteta), ali ne i drugi – da još jednom pokušaju da pomire protivrečnosti između prirodnog prava, po kojem su svi ljudi suvereni i jednaki, i zakona koje stvara čovek i koji ograničava slobode – jer nisu mogli da se slože da li apsolut „svi ljudi” obuhvata i crnce.

profesor međunarodnih odnosa na vašingtonskom Hauard univerzitetu