Mir sklopljen u Beloj kući, Rusija ostala po strani

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i premijer Jermenije Nikola Pašinjan, potpisali su u Vašingtonu deklaraciju koja bi trebalo da obezbedi trajan mir između ove dve zemlje. Dokument je potpisan u Beloj kući uz prisustvo američkog predsednika Donalda Trampa koji je bio domaćin susreta i odigrao ključnu ulogu u ovom procesu. Pašinjan je prethodnog dana razgovarao sa američkim predsednikom o ,,jačanju partnerskih odnosa između Sjedinjenih Američkih Država i Jermenije”.

Osim deklaracije Alijev i Pašinjan su potpisali dokumenat o izlasku iz Minske grupe OEBS-a koja je formirana još 1992. godine i koja je radila pod predsedništvom Rusije, SAD i Francuske. Potpisani su i dvostrani memorandumi sa SAD o uzajamnom razumevanju, o čemu je inicijativa pokrenuta nedavno.

Potpisivanje deklaracije između Azerbejdžana i Jermenije, koja u stvari predstavlja mirovni sporazum, američki predsednik Tramp nagovestio je još polovinom jula. On je na jednom skupu u Vašingtonu sa republikanskim senatorima rekao da će ,,sa Jermenijom i Azerbejdžanom stvoriti čudo”, reklamirajući tako dostignuća američke administracije pod njegovim rukovodstvom.

Jedna od glavnih tema razgovora u Beloj kući sa liderima dveju kavkaskih zemalja bilo je regulisanje transportnog sistema u regionu. Predviđeno je da Baku dobije od Jerevana saglasnost za slobodan saobraćaj kroz Zangezurski koridor dug oko 40 kilometara koji preko teritorije Jermenije spaja Azerbejdžan sa enklavom Nahičevan. Ranije je bilo saopšteno da je postignuta saglasnost da ovaj koridor bude pod upravom jedne američke kompanije. Jerevan se doskora tome oštro protivio, smatrajući da bi time Jermenija bila odvojena od granice sa Iranom. Pre zaoštravanja odnosa između Moskve i Jerevana, bilo je predviđeno da kontrolu na koridoru obavljaju ruski mirovnjaci, ali je Jermenija kasnije odustala od tog dogovora.

Oko ovog koridora svaka od zemalja sa područja Južnog Kavkaza, a i šire, ima svoje interese. Za Baku je važno da ima slobodnu komunikaciju sa svojom enklavom Nahičevan koja je okružena teritorijom Jermenije. Jerevan pak smatra da bi gubljenjem kontrole nad ovim koridorom istovremeno izgubio deo sopstvenog suvereniteta i teritorijalne celovitosti, na šta nije pristao. Turska takođe ima svoje interese, smatrajući sebe regionalnim liderom i želeći da ima slobodan prolaz ka Kaspijskom i Crnom moru.

Opozicioni krugovi u Jermeniji smatraju da je rukovodstvo zemlje, a u prvom redu premijer Pašinjan, kapitulirao pred zahtevima Bakua i Vašingtona. Sam Pašinjan, međutim, misli drugačije. On ovaj poraz, kako kažu opozicioni krugovi, želi da predstavi kao pobedu, jer mu je neophodan bilo kakav papir na kome će pisati ,,mir”. Njemu je dosta ratova u kojima je pretrpeo poraz i koji mu opozicioni krugovi ne opraštaju.

Zvanična Moskva, bar za sada, nije reagovala na sve ovo što se poslednjih dana dešava u odnosima Vašingtona, Bakua i Jerevana, ali je sasvim očigledno da joj nije svejedno što je u svemu tome ostala po strani, prosto ignorisana. Sigurno je da ne može biti zadovoljna što se sve to odvija bez njenog uticaja i mogućnosti da tokove na Južnom Kavkazu uskladi sa svojim strateškim i nacionalnim interesima. I sama činjenica da se razgovori i dogovori dveju bivših sovjetskih republika odvijaju u Vašingtonu, a ne u Moskvi, i što u svemu tome posreduje Tramp, podstiče uverenje da iz toga izvlači korist u sopstvenom interesu neko drugi, odnosno SAD, a ne Rusija.

Jedna činjenica se ipak može oceniti kao pozitivna što se tiče Moskve. Uspostavljanje mira između Azerbejdžana i Jermenije umanjilo bi brigu Moskve, jer se time otklanja jedno opasno žarište na Južnom Kavkazu, što je za Moskvu od velikog značaja. Mir na njenim južnim granicama joj je u ovom trenutku od velikog značaja. Druga činjenica je veoma negativna, čak preteća i uznemiravajuća. Područje, koje se doskora nalazilo u zoni uticaja i interesa Moskve, sada prelazi na drugu stranu, na stranu zemalja s kojima Moskva ima dosta otvorenih pitanja.

Dogovor koji bi vodio stabilnom miru i okončao sukob dveju bivših sovjetskih republika koje se sučeljavaju od raspada Sovjetskog Saveza, značio bi dosta u pozitivnom smislu ne samo za Azerbejdžan i Jermeniju nego i za čitav region. Dve zemlje su više puta ulazile u oružani sukob uz brojne žrtve na obema stranama, preteći da zapale čitav region. Sporna teritorija Nagorno-Karabah konačno je postala sastavni deo Azerbejdžana, što Jermenija do danas nije prebolela i što još uvek izaziva javne polemike u društvu. Vreme će pokazati da li će i kada biti ne samo uspostavljen trajan mir, nego i kada će doći do potpunog normalizovanja odnosa dvaju južnokavkaskih suseda.

*Bivši šef dopisništva Tanjuga iz Moskve