Srpski je mnogo teži od arapskog

Na pretraživaču ukucajte „arapski prevod” i u dva-tri klika proći ćete, kao Alisa, kroz ogledalo koje će vas uvesti u svet u kojem će vam vodič biti pisac i arabista Ivana Gligorijević, docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njene priče – atraktivni zapisi o arapskim rečima, o arapskom svetu, o preplitanju uticaja i davnašnjem prisustvu arapskog i u našoj, balkanskoj stvarnosti – takve su da kad pročitate jednu, spontano prelazite na drugu, treću, petu.

Magistrirala je s radom pod naslovom „Reči stranog porekla u savremenom arapskom jeziku”, a 2013. i doktorirala, odbranivši disertaciju pod naslovom „Kompjuterska terminologija u arapskom jeziku”. Studentima predaje Sintaksu arapskog jezika, Uvod u istoriju semitskih jezika, Arapski kao jezik struke, Poslovni arapski jezik. Na master studijama drži Lokalizaciju za arabiste, a na doktorskim – Osnove uporedne gramatike semitskih jezika i Teorijsku lingvističku arabistiku.

– Blog „Arapski prevod” razvio se iz mojih objava na „Instagramu”, gde sam delila fotografije iz arapskog sveta uz kratke komentare o jeziku i kulturi. Videla sam da se ljudima to dopada. Vremenom su priče dobile i svoje mesto na blogu, a zatim i na drugim društvenim mrežama. Moje priče su istinite, uz poneki element fikcije – kaže Ivana Gligorijević na početku razgovora za „Politiku”.

Nedavno ste pisali o jednoj obimnoj gramatici arapskog jezika u kojoj ima reči iz raznih dijalekata. „Čitam to kao roman”, rekli ste tad. Da li je arapski kompleksniji od srpskog ili čak, da još uopštimo, od slovenskih jezika kao celine?

Arapski jezik ima neobično pismo, pa ljudi često na prvi pogled zaključe da je težak. Više puta su me pitali da li znam da pišem „te njihove hijeroglife”, iako znaju da predajem arapski jezik na Filološkom fakultetu. Ako me pitate da li je arapski jezik težak, odgovor je da jeste – ali ne zbog pisma. Pismo se nauči za mesec dana. Arapski je težak zbog diglosije, a to je upravo ono čime se bavi pomenuta gramatika. Diglosija znači da svaka arapska zemlja ima bar dva jezika – književni, koji je zajednički svim Arapima, i neki od mnogih arapskih dijalekata koji se koristi u datom regionu. Da biste uspešno vladali arapskim, morate vešto da balansirate između ova dva jezička varijeteta, koji se međusobno dosta razlikuju.

Što se tiče gramatike, rekla bih da su slovenski jezici mnogo složeniji od arapskog. Srpski je mnogo teži od arapskog, to vam govorim iz iskustva.

I „gibanica” je, saznajemo od vas, reč arapskog porekla. I „zeman” i „ašikovanje”, pa i „šeik” i „šah-mat”... Možemo li uopšte uživati u jelu, u vremenu koje nam je dato, u ljubavi, pa i u bogatstvu, ili u igri – a da se ne dotaknemo arapskog?

Mi u srpskom imamo mnogo reči arapskog porekla. Kod nas se ove reči nazivaju „turcizmima”, jer smo ih preuzeli posredstvom turskog jezika. Ima tu dosta arhaizama, ali ima i onih reči koje svakodnevno koristimo. Na primer: „ćevap”, „sat”, „zejtin”, „duvan”, „sokak”, „inat”, „zanat”, „alat”, „bajat”, „kafa”, „šećer”... pa čak i „rakija” – iako ona nije „halal”.

Često na svom blogu pišem o poreklu reči u srpskom jeziku, gde objašnjavam da su mnoge reči koje koristimo arapskog porekla. Na taj način želim da razbijem predrasude koje ljudi imaju o arapskom jeziku.

Kako ljudi reaguju kad im, predstavljajući se, saopštite da ste arabista, profesor arapskog? Ima li onih koji vas pogledaju s podozrenjem?

Dok sam studirala arapski, bilo je onih koji su reagovali neobičnim pitanjima, poput: „Šta će ti to?” Sada, mnogo godina kasnije, moj odgovor njima bi glasio: „Bolje učiti, nego ne učiti.” Učim zato što verujem u znanje. Mislim da kod nas ima dosta ljudi koji ne veruju u znanje, već samo u diplome. Ja sam učila zbog znanja, a diploma je došla pride. Od znanja uvek ima koristi. Znanje jezika ja vidim kao – zanat. Ako imate zanat u rukama, vi ste na konju.

Danas, kad kažem da se bavim arapskim jezikom, neki se oduševe, a neki samo zaćute. Ima i onih koji me pitaju: „Kada ćeš ići u Tursku na more da vežbaš taj tvoj jezik?”, ili: „Da li možeš da mi prevedeš nešto s persijskog?” Kad smo kod toga, moram da napomenem da naši ljudi često imaju pogrešne predstave o svemu što je arapsko. Ne mogu to da im zamerim, jer ni sama nisam bila toliko upućena u taj deo sveta dok nisam počela da studiram. Često se dešava da ljudima objašnjavam da su arapski, turski i persijski sasvim različiti jezici, koji čak pripadaju različitim jezičkim porodicama – arapski je semitski, persijski indoevropski, a turski spada u altajsku jezičku porodicu.

Kako zamišljate arapski svet pre, recimo, 120, 150 godina? Da li su se u tom svetu odigravale jednako krupne i dramatične promene kao u ovom, nearapskom svetu ili je tamo tok bio harmoničniji? Jesu li Arapi otvoreniji za promene ili bi se na njih mogla primeniti srpska doskočica: „Da promene valjaju, i Bog bi se menjao”?

Ovo pitanje me je podsetilo na teoriju holandskog psihologa Gerta Hofstedea o dimenzijama nacionalnih kultura. Jedna od dimenzija koju on razmatra jeste stepen izbegavanja neizvesnosti. Na skali od 0 do 100, prosečan indeks za arapske zemlje iznosi 68, dok je za Srbiju čak 92. Suprotan kraj skale zauzimaju zemlje zapadne Evrope i Severne Amerike, sa znatno nižim indeksom. Ova skala pokazuje kako pripadnici različitih kultura prihvataju neizvesne situacije. U kulturama sa visokim indeksom ljudi cene stabilnost i izvesnost, a plaše se promene i nesigurnosti.

Kada govorimo o kulturnim sličnostima između nas i Arapa, dodala bih ovde i dimenziju individualizma nasuprot kolektivizmu. Prosečan indeks individualizma u arapskim zemljama iznosi 38, a u Srbiji 25, što ukazuje na dominantno kolektivističke vrednosti. To znači da se u obe kulture veći značaj pridaje porodici, zajednici i međusobnoj povezanosti nego pojedincu. Sušta suprotnost su zapadne zemlje, gde ljudi teže individualizmu.

Kakav je, generalno, položaj žene u arapskom svetu? Ima li istine u nagoveštajima, pa i tvrdnjama da su tamo žene cenjenije, poštovanije nego, recimo, kod nas?

Sigurna sam da jesu. Islam kao religija ceni i štiti ženu, podstiče je da se obrazuje, da radi i ima sopstveni novac. Mnogi ljudi kod nas veruje da su žene u arapskom svetu u podređenom položaju samo zato što su pokrivene. Najčešće nose hidžab (kada je kosa pokrivena) ili nikab (kada im se vide samo oči), što je u njihovoj kulturi potpuno uobičajeno. Zato ih ne treba sažaljevati, niti posmatrati iz perspektive naših kulturnih standarda. Većina žena koje su pokrivene to čini iz ličnog uverenja, a ne zato što su primorane. Te žene su kao i sve druge – aktivne su na društvenim mrežama, izlaze u restorane, vode poslove, studiraju, putuju i žive punim plućima.

Oni koji tvrde suprotno često kao argument navode žene u burkama u Avganistanu. Tu uvek napominjem da Avganistan nije arapska zemlja. Jednom sam čak dobila knjigu o Kabulu s posvetom koja kaže: „...narodu i zemlji koju toliko voliš.” Poklonu se u zube ne gleda, pa nisam želela da objašnjavam da se Kabul nalazi izvan arapskog sveta.