Jedina žurka u Evropi gde se još čuje muzika uživo

Na stadionu ispred glavne pozornice u Guči više stotina posetilaca je s nestrpljenjem čekalo ponoćni koncert 16 orkestara. Na Saboru trubača, čini se nikad više mladih koji uživaju u zanosu zvuka iz limenih instrumenata. Tek poneko od njih govori srpski, ali svi savršeno dobro razumeju muziku zbog koje su došli sa svih strana sveta.

„O festivalu trube sam samo čula priče, a sada sam došla da se uverim o fenomenu o kojem od starijih slušam godinama. Sa svih strana se čuju trube i ritam koji jednostavno ne dozvoljava nogama da miruju”, kaže Selena Glišić (25), Francuskinja čiji su koreni u Bijeljini, u Republici Srpskoj.

Dodaje da je iz Nice, gde živi i radi, u petak kasno popodne sletela na beogradski aerodrom, odakle je sa ocem došla u prestonicu trube. Sabor trubača je bio samo usputna stanica, budući da je već sutradan otputovala u Sokolac, kako bi bila kuma na jednom krštenju.

„Prijatno sam iznenađena onim što sam u Guči zatekla. Neverovatno je da ovako malo mesto može da okupi ovoliki broj ljudi, to u Evropi još nigde nisam videla. Takođe mi je fascinantno da se svuda izvodi muzika uživo i da mladi sa toliko strasti slušaju zvuk koji nije elektronski. Sada znam i zašto”, priča Selena, inače diplomirana pravnica, nesigurnim srpskim jezikom, često koristeći francuske izraze. Objašnjava da se na većini evropskih festivala sluša tehno muzika u kojoj se čuju i zvuci duvačkih instrumenata, ali da ti zvuci dolaze iz „mašina”.

„Muziciranje uživo se konkretno u Francuskoj još može čuti jedino na koncertima klasične muzike, kao i nastupima pop i rok zvezda. Svaka veća žurka je isključivo uz elektronsku muziku. Večeras sam prvi put videla i doživela muzički zanos između publike i izvođača, a toliko festivala sam posetila... Imam utisak i da trubači osećaju energiju publike, pa da svi zajedno zvučimo kao jedan orkestar”, kazuje Selena.

Nastup 16 trubačkih orkestara na ponoćnom koncertu, u noći između petka i subote, pratila je zajedno sa više stotina mladih kojima jezička barijera nije predstavljala nikakav problem. Dok su sa scene dopirali zvuci arija poznati publici na Balkanu, iz publike su se čule ovacije na engleskom, španskom, francuskom, mađarskom i drugim jezicima. Zvuke trube, čini se, svi su podjednako jasno razumeli.

„Sledeće godine ću svoje prijatelje iz Francuske i Velike Britanije sigurno dovesti u Guču. Ovaj festival mora da se doživi, ali ga je i tada rečima teško opisati”, zaključuje naša sagovornica.

Na Saboru trubača se za neku od nagrada takmiči 16 orkestara koji su se proteklih meseci u predtakmičarskim centrima kvalifikovali za nastup u Guči. Međutim, najmasovnija trubačka fešta okupi i mnoge druge orkestre koji publiku zabavljaju pod šatrama i u restoranima. San svakog od tih trubača je da kroči na veliku pozornicu. A do tada, za bakšiš, uveseljavaju publiku po ulicama i ugostiteljskim objektima svetske prestonice trube.

„Već desetak godina Guča nam je obavezna destinacija na mapi evropskih festivala. Srbiju smo upoznali najpre na ’Egzitu’, a potom smo čuli za Guču. Već osam godina nas 15-ak je u istom smeštaju. Vlasnik nas je ove godine dočekao s pečenim prasetom, prošle godine smo u njegovom dvorištu proslavili venčanje para koji se tri godine ranije upoznao ovde u Guči. Za nas ovaj festival nije samo muzika i zabava. To su uspomene, emocije i ljudskost kakvu imamo i mi iz španske Kantabrije, odakle dolazimo. Prvi vikend u avgustu je rezervisan za Srbiju, ma gde da se tada nalazimo”, kazao nam je Simon (45) uz molbu da njihovo društvo ne fotografišemo, budući da su neki članovi te raspevane ekipe iz sveta politike i biznisa u Srbiju došli bez ličnog obezbeđenja. Kazuje da tako dolaze već punu deceniju.

Sviraju ne štedeći ni prste ni dušu

U Guču trubači neretko dolaze u pohabanoj odeći i obući, ali kada se u njihovim žuljevitim šakama nađu instrumenti, svaki od njih živi jednu drugu, lepšu realnost. Zatvorenih očiju i plućima punim vazduha s planine Jelice, stvaraju čudesne tonove. Kao da su obuzeti nekakvom magijom, prstima izranavljenim od teškog rada, savršeno nežno prebiraju preko ventila na instrumentu. Tada svi trubači, i oni sa velike scene i sa ulice, zvuče kao svršeni polaznici muzičkog konzervatorijuma. I sviraju ne štedeći ni prste, ni dušu.