Dejtonska tajna Milorada Dodika

Koliko je poznato, u Laktašima još nije pronađen izvor čarobne vode posle koje se predviđa sudbina, ali ako je to tačno, Milorad Dodik ga je davno otkrio, a potom privatizovao. Nije poznato da li je sredinom devedesetih godina ulazio s flašom te vode u kancelarije Stejt departmenta, gde su vladali Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk i Džejms Rubin, ali je mlada politička nada sa Balkana savršeno prepoznavala ko vuče konce u svetu i regionu, postavši savršeni primerak hipi-Srbina iz Bosne. Započela je multinacionalna operacija „Dodik”, sa glavnim čovekom na terenu koji će implementirati Dejtonski sporazum i očuvati mir u Bosni.

Kao što je znao da ga samo klintonovci mogu postaviti na mesto premijera Republike Srpske posle „Dejtona”, precizno je skenirao kada treba da se otkači od američke liberalne struje koja ga je stvorila, prepoznavajući pre ostalih da će jedan robusni američki biznismen i šoumen, postati glavna svetska faca.

Zato je Mile stavio crveni Trampov kačket na glavu, opet mnogo ranije pre ostalih, ne mareći za jezu modnih dizajnera. Ali on ne upravlja Armanijem ili Gučijem, već Republikom Srpskom, a mnogi će s pravom reći i – Bosnom. A tamo, u centru sveta gde se preklapaju svetski interesi moći, mogu opstati samo igrači najvećeg ranga. A Mile opstaje toliko dugo da je postao najdugovečniji vladar parčeta zemlje zapadnog Balkana.

Trebalo je mnogo materijala u pantalonama, pa da Mile javno šutne njegove stvoritelje i prikloni se njihovim neprijateljima. Međutim, Dodik je znao da u zakulisnim teatarskim scenama postoji još nekoliko centara uz koje treba privezati kako pantalone, tako i kravatu. To su bili Izraelci, a naročito premijer Benjamin Netanjahu, potom mađarski predsednik vlade Viktor Orban, predsednik Rusije Vladimir Putin i konačno Donald Tramp.

Onoga trenutka kada su tvorci Dejtonskog sporazuma počeli da oduzimaju nadležnosti Republici Srpskoj, upaljeni su unutrašnji alarmi u ne tako maleckoj Miletovoj glavi i momci iz Lenglija sada istražuju ko je bio taj blenta koji mu je pravio psihološki profil. Silno su pogrešili, jer mirotvorac tokom krvavog građanskog rata u Bosni zaista je verovao u ideju pomirenja Srba, Hrvata i muslimana u Bosni, ali ono što su promašili profajleri CIA, bila je, zapravo, njegova suština, njegova bit. Taj mir se ne može sprovesti tako što više neće biti Srba! Jer namera da se stvori unitarna ili takozvana građanska Bosna, uvek je novo predvorje građanskog rata.

Od kada je dao ostavku na mesto hipi-Srbende i od kada izjavljuje da unitarna Bosna nema budućnost, a da je njegov glavni grad Beograd, čitava ekipa međunarodnih predstavnika i političkih specijalaca iz Vašingtona i Brisela pokušavala je da ponovo hipnotiše Mileta, obećavajući mu da će, kako njemu, tako i Srbima u Bosni, biti mnogo bolje tek onda kada ih više ne bude.

Njegov odraz u ogledalu počeo je da tako liči na tipičnog srpskog lidera. Mirovni sporazum u Dejtonu menjaju njegovi pisci, pridobijajući za saveznike upravo naslednike ratnih partija koje su se borile protiv njegovog usvajanja u RS, dok je on, vernik utopijske zapadne demokratije, postao otpadnik.

Tajna trajanja Milorada Dodika jeste u njegovom unutrašnjem prevratu. Okreće glavu od liberalnog Vašingtona i usmerava je na dve lokacije – Istok i Bliski istok, odnosno na Mađarsku, Rusiju i Izrael, znajući da za njegov totalni zaokret mora da ima više nego dobru zaštitu. Oni mu nisu čuvali samo leđa, već glavu! Mile je isuviše iskusan da ne bi znao da se u ovakvu igru ne ulazi bez novih mentora. Tako je Bosnom prodefilovala čitava četa iskusnih i prevejanih visokih predstavnika, američkih, britanskih i nemačkih ambasadora, a na rastanku Mile im nije dolazio u oproštajnu audijenciju, nego im je iz Banjaluke slao šut-kartu.

Da li će aktuelni, a imaginarni visoki predstavnik Kristijan Šmit, koji pravno ne postoji, jer nije dobio saglasnost Saveta bezbednosti, pa nenadležni sud u Sarajevu i Centralna izborna komisija Bosne, konačno skloniti Dodika iz politike? Poraženi neoliberali u Americi pronašli su sigurnu kuću i Berlinu, Londonu i delimično Parizu, čekajući da istekne mandat Donaldu Trampu i odatle pokušavaju da prošire svoje oaze po neposlušnim delovima kontinenta, sklanjajući suverenističke lidere koji podržavaju Trampa. Ako ne mogu da ih sklone na izborima, pokušavaju da ih sklone pre izbora. Uostalom, i Tramp je bio meta neuobičajeno čestih atentata u predizbornoj kampanji, ali zahvaljujući ponešto Svevišnjem, a ponešto trapavim snajperistima, Donald je sačuvao i glavu i kačket. Demokratija ponekad zaista ume da bude smrtonosno zabavna!

Utisak je zato da se Dodik potresao kao traktor na leru, koji inače rado vozi kako bi se manuo od stresa, na svom imanju na Laktaštima. Dok malodušni i oni koji ne mogu da ga smisle predviđaju da je politički konačno gotov, Milorad Dodik izađe pred kamere i u vazduhu odmah zadrhti neki stari duh sa Balkana i oseti se miris duvana, rakije, zvuk trube i glas Mitra Mirića. Niko ne zna da li se Mile sprema da proglasi nezavisnost Republike Srpske ili samo da raspreda o seoskoj slavi, ali zna se da će biti žestoko. I neće se završiti bez bar jedne uvrede, dva citata iz Andrića i tri optužbe na račun Sarajeva, Zapada i „međunarodnog faktora”, redosled po izboru.

Kad kaže da je Republika Srpska „država”, to zvuči kao kad seljak gleda svoje imanje s brda. Nije ga priznao UN, ali ga priznaje svaki kamen, svaka šuma i svaka rakijska čaša u kafani kod Baje.

U Dodikovom vokabularu „sarajevska čaršija” je više psovka nego geografski pojam, a kad kaže „stranci”, kao da spominje turu komaraca koju treba rasterati krpom. Nije Milorad nikakav uglađeni diplomata, on bi i na samit G7 došao u košulji s kratkim rukavima i poručio Šmitu ili Mercu da idu da uče istoriju, u najboljem slučaju. U najgorem, oterao bi ih tamo gde su ugledali svet.

Ali iza te balkanske tvrdoće krije se i nešto drugo, a to je veština opstanka. Menjao je strane, ali nikad stolicu. Kao stari maher, prepoznao je da je Balkan poligon za večite pregovore bez ishoda i zato, kada se učini da pravi haos, on ga pravi s planom. Jer zna da mu narod više veruje kad preti nego kad moli. Tako on balansira između Banjaluke, Beograda, Moskve, trampovaca i Evropljana, držeći dva simbola u rukama: sveću u jednoj i zapaljeni fitilj u drugoj.

I zato Dodik nije običan lider. Njegova politika samo naizgled podseća na turbo-folk: malo istorije, malo psovke, malo lirike i mnogo Mitra Mirića. Iza nje se krije dobro osmišljena strategija. Jer u zemlji gde se prošlost nikad ne završava, a budućnost stalno kasni i podseća na utvare, zločine, veselja i iskonsku mudrost koja uvek gubi, Milorad Dodik ostaje večiti domaćin.

Paradoksalno je kako u ovom haosu upravo on ostaje poslednji čovek koji zaista štiti Dejtonski sporazum. Možda u njega više ne veruje, ali mu daje smisao. Da nema „Dejtona”, ne bi bilo entiteta. Da nema entiteta, ne bi bilo ni Srba. Dakle ni Dodika. I tako se stvara savršena politička formula: Mile ruši Bosnu da bi sačuvao Srpsku, a čuva Srpsku da bi imao čime da preti Bosni. Krhki mir, koji svakodnevno sluti na predsoblje novog rata, održava čovek koji se zaklinje da će ga prvi srušiti.

Dok mu prete zatvorom, on drži miting pod šatorom, naručuje „Ne može nam niko ništa” i pozdravlja prisutne kao da nije smenjen, već reizabran.

Kaže da će se kandidovati ponovo 2026. godine. Kaže da je zabranom samo ojačan. Kaže da neće odstupiti. I tu, konačno, leži najveća enigma Milorada Dodika. Da mir u Bosni čuva čovek koji ga svakodnevno izaziva. Kao čuvar svete knjige koji je redovno pali, ali ne dozvoljava da je iko drugi dodirne.

Možda je Milorad Dodik poslednji bastion mira u Bosni upravo zato što svi znaju da bez njega dolazi haos. A on to zna bolje od svih.

Ako Bosna preživi, ako taj čudni politički eksperiment opstane bez novog rata, biće to zato što je Mile, pokušavajući da je rasklopi, sasvim svesno držao tri naroda na okupu. I što je, galameći da će da ode, zapravo ostao. I što je, braneći ono što više niko ne brani, a to je izvorni „Dejton”, čuvao mir bolje i iskrenije od onih koji su došli da ga donesu.

Zato jedan od najvećih balansera Balkana poručuje: Imate mene, imate mir. Nemate mene, imate haos.

Jel’ tako, bolan? Tako je!