Dva kraljevstva i dva kralja

U Rijadu je nedavno završen Prvi Esports Svetski kup u šahu, sa najvećim nagradnim fondom u istoriji turnira izvan ciklusa svetskih šampionata FIDE. Dodajući dugom nizu titula još jednu, Magnus Karlsen je u finalnoj seriji brzih partija (na po deset minuta, bez dopune po potezu), ubedljivo nadigrao Alirezu Firuzdžu i poneo kući 250.000 dolara. Kao što je moglo da se očekuje prema imenu grada organizatora, ni Firuzdža nije loše prošao sa 190.000, dolara; pobednik u „malom finalu” Hikaru Nakamura je osvojio 145.000, a poraženi Ardžun Erigajsi 115.000 dolara. Nagrade za najniže plasirane među 16 učesnika osmine finala bile su između 50 i 60 hiljada dolara.

Da li je to bio zvanični ili nezvanični turnir? Za zvanični rejting FIDE se, naravno nije računao, ali je i kao premijera nove vrste takmičenja i po nagradama imao veću težinu od gotovo svih zvaničnih turnira FIDE.

Rijad je bio slika šahovske sadašnjice, podeljene između istorije sa nekadašnjim kraljevima klasičnog šaha i mora današnjih eksperimenata u paralelnim disciplinama, sa brzim, ubrzanim i najbržim šahom. I još sve to u različitim verzijama Fišerovog šaha, čije je ime zaboravljeno, ali čiji su proročki potezi omogućili život današnjih profesionalaca.

Organizatori u Rijadu su kreirali pravila po teniskom modelu: dva „seta” od po četiri partije, pa treći u slučaju nerešenog 1:1 u setovima. Publika kraj same bine živo navija i pušta muziku, a igrači se od toga brane noseću slušalice na ušima. Šah je od nauke i umetnosti pomeren ka spetaklu za mase, u kojem najveću popularnost imaju emocije, uključujući burne reakcije na previde, neizbežne u takvim uslovima.

Sven Magnus Karlsen je do sada osvojio 18 titula šampiona sveta: pet puta u klasičnom šahu, osam puta u brzopoteznom i pet puta u ubrzanom. U finalu mu nije bio potreban treći set, jer je prva dva dobio sa po 3:1, a pritom protiv francuskog Iranca Alireze Firuzdže, koga je još pre tri godine proglasio za najzanimljivijeg rivala. Biće da je već tada, kada je prepuštao krunu klasičnog svetskog prvaka, imao u vidu rivalstvo po ubrzanom tempu. Jer, ni Firuzdža, ni trećeplasirani Nakmaura (koga je tesno savladao u polufinalu), nisu nikada stigli do borbe za klasičnog svetskog prvaka.

Odbacivši svoje nekadašnje zvanje, Norvežanin u 35. godini nema mnogo reči hvale za svog devetnaestogodišnjeg naslednika Domaradžu Gukeša, kome ubrzanje tempa, nametnuto Karlsenovom harizmom i sponzorskom moći, nimalo ne odgovara.

Tako sada svet ima dva kralja i dva kraljevstva. Indijci su olimpijski šampioni u obe konkurencije, sa mladim kraljem Gukešom i jednako mladom pobednicom Svetskog kupa za žene Divjom Dešmuh. Nezvaničnim, dolarskim kraljevstvom šaha kao masovne zabave, potpuno dominira Karlsenova ekipa sa drugim imenima, ali ni ona nisu bez Indijaca i drugih snaga sa Istoka koje neumitno dolaze.

U takvim okolnostima, osvrt o Karlsenu iz usta Višvanatana Ananda, gurua indijskog šaha, ima posebnu težinu. Petostruki svetski šampion, koji je dva puta gubio od Norvežanina, danas ovako objašnjava njegovu moć:

– U ranoj fazi Magnus je u svojoj zoni komfora. Sam je sebi postavljao granice, fokusirajući se na aspekte koje su drugi smatrali nevažnim ili dosadnim: završnice, tehničke, suve pozicije. Tamo gde su drugi videli remi, on je video potencijal. Savršeno je razumeo da ni u izjednačenim pozicijama ne sme izgubiti koncentraciju. Tražio je od protivnika potpunu preciznost, i čim bi malo popustili, odmah bi to iskoristio. Bio je predator u naizgled ravnopravnim pozicijama.

– U periodu 2013-2014. doveo je tehniku „ceđenja” do savršenstva: svaki njegov potez držao je protivnika budnim. I to je bilo u suprotnosti sa dva glavna trenda tog vremena. Prvim, da kompjuteri izjednačavaju šanse jer svi imaju iste mašine. I drugim, da su ljudi počeli da se oslanjaju na tehnologiju i prestali da „osećaju” poziciju na dubljem nivou. A, Magnus je razvio gotovo nadljudsku sposobnost da ulaže dodatni napor u trenucima kad su se drugi već isključivali. To nije magija, radio je tamo gde niko drugi nije hteo. Menjao je odnos prema igri. Trošio je energiju na detalje koje su svi zanemarivali. Kasnije je tome dodao i ozbiljnu pripremu u otvaranjima. Iako to nije mnogo isticao, pet-šest godina bio je najbolji u svetu u pripremi otvaranja. Širio je repertoar, istraživao nove zone na šahovskoj mapi.

– A onda – transformacija. Okrenuo se brzim formatima. Postalo je jasno da traži teren gde ne može biti najbolji! To je ključna osobina. Nije se zadovoljavao poznatim, već je namerno išao tamo gde je ranjiv. Upravo to je postalo osnov njegovog današnjeg dominiranja – posebno u onlajn i ubrzanom šahu, koji su sada u vrhuncu popularnosti. Možda mu je klasika dosadila, ali i dalje pokazuje neverovatan nivo igre. Njegova transformacija rezultat je dugog, promišljenog rada. Prilagodio se eri kompjutera, a zadržao ono ljudsko: sposobnost da istraje, da se koncentriše, da traži neobično i da bude maksimalno pribran u izjednačenim pozicijama.

– Upravo to ga čini izuzetnim. Kad se čini da svi imaju iste informacije i da sve vodi ka remiju – pojavi se Magnus i pokaže da nije stvar u znanju, nego u tome kako ga koristiš. On je promenio ne samo stil igre, već i samo poimanje pobede u šahu. I danas ostaje figura koja određuje epohu. On može da iscedi pobedu iz gotovo svake pozicije. A to nije samo veština – to je filozofija. On u sebi objedinjuje upornost, koncentraciju i stalnu težnju ka napretku. I baš zbog toga je veličina.

– Naravno, njegova odluka da ne brani titulu izazvala je dosta rasprava, ali ja ga razumem. Postigao je sve što je hteo i otišao tamo gde mu je motivacija veća: u onlajn šah, nove formate, turneje, eksperimente. I dalje doprinosi igri – samo na drugačiji način.

Tako razmišlja i govori Višvanatan Anand, šampion kvaliteta i ljudskosti, ambasador oba šahovska sveta koja danas paralelno traju.