„Velika koalicija" na klimavim nogama

Nemačka se vratila, rekao je kancelar Fridrih Merc kada je stupio na funkciju. Ali nakon 100 dana od kada je oformio takozvanu „veliku koaliciju” između njegovih demohrišćana (CDU) i socijaldemokrata (SPD), ovaj savez bi, da se sada održavaju izbori, izgubio parlamentarnu većinu. Istraživanje agencije „Forsa” ukazuje da je samo 30 odsto Nemaca zadovoljno dosadašnjim Mercovim radom. Nakon prva tri meseca čak je i njegov prethodnik Olaf Šolc, koji je nosio neslavan nadimak „najnepopularnijeg šefa vlade” imao 43 odsto.

Od samog početka – kada je prvi put trebalo da bude izabran za kancelara – a nije, sve je slutilo da Merc neće imati vremena za „medeni mesec” u Berlinu. Tog 6. maja, dok je Angela Merkel posmatrala iz lože za posetioce, Bundestag je glasao i odbio da potvrdi novog lidera. Na nekoliko sati zavladao je haos, sve dok u drugom krugu glasanja njegov izbor za šefa vlada nije odobren, čime je zakletva mogla da se održi. Bio je to simboličan čin prkosa. Pošto je glasanje bilo tajno, nije bilo jasno koliko je od 18 glasova protiv došlo iz Mercovog CDU, a koliko od njihovih koalicionih partnera. Ipak, to je odmah bacilo senku na novu administraciju, koja se nadvija i dalje. Glasači Zelenih, kod Merca verovatno primećuju nedostatak angažmana po pitanju klime, Levica ga svakodnevno na društvenim mrežama stalno optužuje za „bezobrazan stil izražavanja”, dok birači Alternative za Nemačku (AfD) svakako sve ostale smatraju nesposobnima.

Međutim, u poslednje vreme, Merc se našao i na udaru žestokih kritika i iz sopstvenih redova. Navodno, kancelar za odluku o obustavi izvoza oružja koje bi Izrael mogao da koristi u ratu u Gazi nije prethodno usaglasio sa sestrinskom strankom CSU koja deluje u Bavarskoj. Iako većina građana podržava ograničavanje izvoza oružja u Tel Avivu, kao i SPD, odluka koja je doneta samostalno izazvala je nezadovoljstvo.

Ipak, može se reći da je Merc dosta onoga što je obećao na početku mandata i ostvario. Po preuzimanju dužnosti on je naveo tri prioriteta: da zemlju, posle tri godine recesije, vrati na put rasta, da ograniči broj izbeglica i da ojača nemačku ulogu na međunarodnoj sceni.

Vlada je pokrenula investicionu ofanzivu – ali uz milijarde novih dugova, iako je pre izbora Merc obećavao da tzv. „kočnicu duga” neće dirati. Ministarka unutrašnjih poslova više nije Nensi Fejzer iz SPD-a, koju su čak i članovi CDU-a optuživali da je „radikalna levičarka”, već Aleksandar Dobrindt, koji sprovodi stroge granične kontrole i vraćanje tražilaca azila, kako je unija i najavila. Odnosi sa susedima nisu se raspali, kako su Zeleni i Levica predviđali.

Međutim, poverenje da je Nemačka pod Mercom u sigurnim rukama i dalje nedostaje. Nedostatak upravljačkih veština konstantno se provlači kroz rad koalicije. Nedavno je izbor troje ustavnih sudija propao zbog amaterskih grešaka. Poslaničke grupe CDU/CSU i SPD nisu uspele da organizuju većinu za vladine predloge – reklo bi se „deža vi” kao i u prvom krugu glasanja za izbor kancelara. Stiče se utisak kao da demohrišćani i socijaldemokrate ne žele da vladaju zajedno – iako su to činili već pet puta, poslednja tri puta pod Merkelovom. Ali obe stranke su se promenile. CDU više ne prati pomirljivi centristički kurs bivše kancelarke. Pod uticajem uspeha AfD-a, unija se pomerila udesno, a SPD se ulevo. Iako je SPD na početku postigao dosta uključujući ukidanje fiskalne kočnice i sedam ministarstava, saradnja sa unijom im je, čini se, nelagodna. Po političkom habitusu, bliži su Zelenima i Levici nego demohrišćanima.

Posle letnje pauze saveznike će na stolu sačekati teške odluke: penzije, zdravstvo, socijalna zaštita. A pre svega: „građanski dodatak”, koji je uvela prethodna „semafor koalicija” i koji se od tada nalazi na udaru Mercovih demohrišćana. Oni smatraju da se radi o previsokoj naknadi za nezaposlene koja zapravo ne podstiče one koji je dobijaju da pronađu posao, dok se SPD zalaže za očuvanje postojećeg stanja. Jedna od retkih svetlih tačaka je što se koalicioni lider Fridrih Merc i Lars Klingbajl sasvim pristojno slažu – za razliku od ličnih sukoba koji su bili obeležje prethodne vlade. Oni znaju da se njihove partije trenutno mimoilaze po brojnim pitanjima, ali takođe znaju da će patiti još više ako ova vlada ne ispuni očekivanja Nemaca, od čega bi najveće koristi imale dve krajnosti političkog spektra: AfD i Levica.