Bioskopi, svedočanstva lepih vremena

Valjevo – Malo je bilo onih čiji je datum rođenja bliži polovini nego kraju prošlog veka, a da im srce nije zaigralo kada su se nedavno u holu Centra za kulturu Valjevo susreli sa plakatima bioskopskih hitova „Kazablanka”, „Pakleni toranj”, „Do poslednjeg daha”, „Aleksandar Veliki”, „Psiho”, „Tarzan”, „Dobar, ružan, rđav” („Dobar, loš, zao”) i ponovo na neki način sreli Hamfrija Bogarta, Ingrid Bergman, Pola Njumana, Stiva Makvina, Žan-Pola Belmonda, Ričarda Bartona, Džonija Vajsmilera, Entonija Perkinsa, Klinta Istvuda... Ništa manje uzbuđenje nije bilo ni pred bioskopskim plakatima za „Slavicu”, „Ljubav i modu”, „Skupljače perja”, „Bitku na Neretvi”, „Buđenje pacova”...

Mala izložba kao sjajan uvod u promociju knjige valjevskog istoričara Dejana V. Popovića „Bioskopi Valjeva – Hronika bioskopskog života u Valjevu i okolini od 1948. do 1970. godine”. Izdavač dela koje je autor najpre zamislio kao članak o valjevskim bioskopima, a onda suočen sa obiljem podataka i izjava ljudi sve to pretvorio u knjigu jeste Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo, u sklopu svoje edicije „Posebna izdanja”.

Autor, uz podsećanje da ga je otac kao četvorogodišnjaka vodio na balkon valjevskog bioskopa „Central”, ističe da je želeo da oživi jedno vreme kada su bioskopi bili značajne kulturne institucije i svedočanstvo jednog fenomena nekadašnjeg Valjeva.

Tada ih je u Valjevu bilo četiri, danas jedan. Magiju pokretnih slika Valjevci su pratili u salama bioskopa „Brankovina”, kasnije poznatog kao „Sindikat”, odnosno „Radnički”, zatim u bioskopu „Central”, u bioskopu Doma kulture i u nekadašnjem Domu JNA.

Bioskopi su bili mesto gde su se mladi upoznavali i družili, neobične priče sa filmskog platna uticale su na živote i životne stavove mladih ljudi, bioskopi i dobri filmovi prikazivani u njima plenili su svojom harizmom i šarmom, navodi Dejan Popović. I naglašava da njegova studija predstavlja podsećanje na jedno lepo vreme kada je bioskopski život u Valjevu bio u zenitu, uz napomenu da je sve manje savremenika koji mogu da opišu duh tog doba.

– Svedoci smo da je danas u Srbiji bioskopa sve manje, da su bioskopske sale napuštene, a kinooperature prodate u staro gvožđe. Nadam se da će nova istraživanja o ovoj temi doprineti boljem uvidu u bioskopski život grada – poručuje Popović.

„Kroz istorijat bioskopskih sala prikazan je i istorijat prostora namenjenih javnim okupljanjima i umetnosti... Širinom svog zamaha, ova knjiga predstavlja značajan prilog kulturnoj istoriji valjevskog kraja u doba ranog socijalizma, kada je bioskop bio jedno od malobrojnih i samim tim jedno od najvažnijih mesta kulturnih zbivanja”, ističe dr Aleksandra Vuletić u svojoj recenziji Popovićeve knjige.

A reditelj Petar Stanojlović u uvodnom tekstu „Oda svetlosti”, navodi da su bioskopi svojevrsni mikrosvet globalnog zajedništva, da gledati film znači obavljati određene rituale – od izbora, odluke, spremanja, odlaska, preko kupovine karata, susreta sa drugima do gledanja, doživljaja, vraćanja, razmišljanja, prebiranja, učenja... Došlo je novo vreme, napominje on, platna su se preoblikovala u velike kućne ekrane, ekrani u male personalne uređaje, bioskopi su prestali da budu entiteti i postali ponuda zabave tržnih centara.

„Od bioskopa ostao je samo film kao kreativnost u umiranju i pokretne slike novih medija. Od sabornosti ostala je individualnost, od duha publike postala je personalnost. Bioskope smo stavili u džepove, traku smo spakovali na čipove, a kadar sveli u binarne kodove. Ostalo je sećanje i svedočenje. Bioskopi su se vratili u mit”, konstatuje Stanojlović, uz poruku da se raduje knjizi koja projektuje čitavu jednu istoriju. „Kupujem kartu za čitanje u prvom redu i čekam da se ova sala ponovo napuni”, zaključuje on.

Tapkaroši

Danas se do filmova može doći na bezbroj načina, nekada se o bioskopskoj sali sanjalo, jurila se karta više, tapkaroši su imali pune ruke posla...

– Od tapkaroša niste mogli da živite, imali ste utisak da tapkaroši u stvari prodaju karte, a ne biletarnice – priseća se Dejan Popović.