Obmane oduvale milijarde

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 29. decembra – U sastavu buduće američke administracije nalaze se mnogi vrhunski stručnjaci ali, bar zasad, među njima nema profesora Univerziteta Prinston Pola Krugmana (55) – iako vanredno jak potres doživljava ovdašnja ekonomija, oblast za koju je on upravo dobio Nobelovu nagradu. U tome možda i nema paradoksa: da je bilo kako je on preporučivao u svojim novijim radovima – krize, kakva je tekuća, ne bi ni bilo.

Štab novoizabranog predsednika Baraka Obame se, utisak je, dobrim delom oslanja na preporuke koje je, bez uticaja na ekipu predsednika Džordža Buša, Krugman davao svojim komentarima u „Njujork tajmsu”. A i nobelovac sada podržava budućeg šefa države za koga u prvoj fazi izborne kampanje nije navijao.

Iako nema ozvaničenog spoja među njima, jednog na drugog „prikopčavaju” njihovi protivnici. Etiketiraju ih kao liberale koji bi od Amerike da naprave Evropu, tojest neku vrstu „levičarskog kursa u kapitalizmu”.

Ali, dok se Obama ispoljava, bar u kadrovskim kombinacijama, kao „centrista” i sastavljač „vlade rivala”, Krugman produžava da radi po svome – bez pretenzije da okuplja neistomišljenike. Nastavlja da ih oštro kritikuje – uz pažnju javnosti, povećanu posle dodeljenog mu „Nobela” – za „zastranjivanje” u strategiji po kome „tržište ima moć da reguliše i sebe i društvene, pa delimično i globalne odnose”.

Najkarakterističniji mu je u tom naporu, čini se, bio tekst kojim je propalu piramidalnu šemu Bernarda Mejdofa, s gubicima akcionara u iznosu od 50 milijardi dolara, poistovetio s dominantnim ovdašnjim berzanskim sistemom. Postojeće ustrojstvo je funkcionisalo kao i Mejdof – da se ovajde malobrojni sve dok se ne ispostavi da „osakaćivanje” mnogobrojnih dovodi do neophodnosti da se s takvom praksom prekine. I da se sistemska stabilnost podupre tako što će nedužni poreski obveznici namirivati ceh koji, najednom, obogaćeni ne mogu da podmire.„Piramida” ili „Poncijeva šema” (kakvu su kod nas, slično Mejdofu, svojevremeno primenjivali Jezda i Dafina) takav rezultat i obećava, s tim što se ovde na takav ishod poduže čeka. U međuvremenu, dodaje Krugman, plate berzanskih poslenika su za četiri puta nadmašile primanja u drugim sektorima ekonomije, pri čemu je Volstrit bio glavni „proizvođač” produbljivanja socijalnog jaza, pošto su prinadležnosti najimućnijih ubrzano rasle dok su kod „običnih radnika” stagnirale. Platni sistem Volstrita nagrađivao je „profit” čak i kad je on bio fiktivan. Sve to je dovelo, nastavlja nobelovac u nedavnoj analizi, do toga da se „više vrednosti razaralo nego što se stvaralo, nagrizajući nam sistem u celini”.

Pritom, Mejdofov efekat, sa stucanih 50 milijardi gde su ojađeni i mnogi koji nisu bili naivni, predstavlja samo deo problema. Krugmanova računica pokazuje da je, poslednjih godina, finansijski sektor činio osam odsto američkog bruto nacionalnog dohotka, za tri procenta više nego u prethodnom razdoblju. Ako je, a izgleda da jeste, taj novac uložen „u prazno”, onda se može reći da je 400 milijardi dolara godišnje „otišlo u vetar” pomoću raznih obmana i zloupotreba – računa nobelovac.

Ali, šteta je veća od one koja se može izmeriti novcem. Oštećeni su temelji sistema.

Nezdravi dobici Volstrita poslužili su za „korumpiranje” političara, obeju glavnih stranaka. Ujedno, nastavlja Krugman, oštećena je i budućnost društva, pošto su astronomska primanja „odvukla najsposobnije mlade kadrove u finansijski sektor na uštrb nauke, javnih službi i svega ostalog”.

Takva kretanja su „nam potkopala i osećaj za stvarnost i sposobnost rasuđivanja”.

U toj konstataciji leži i jedan deo odgovora na pitanje – zašto svekoliki zvaničnici nisu predupredili nadolazeću traumu? Drugi deo razrešenja enigme Krugman nalazi u činjenici da su nadležni zanemarivali upozorenja kritičara i istorijske pouke.

Samozadovoljstvo prevazilaženjem iskušenja potiskivalo je potrebu za važnijim – da se identifikuju koreni proživljene krize. Zato se ona reprizira, što pojedini „konzervativni krugovi” objašnjavaju kao „deo normalnog smenjivanja dobrih i loših faza”.

Americi predstoji niz meseci ekonomskog pakla – replicirao im je Krugman. A „ako Obamin plan uspe”, američka privreda bi mogla da se stabilizuje, u najboljem slučaju, tek za godinu dana. Po Krugmanu, da bi taj projekat uspeo, moraju da se povećaju državna ulaganja u mnoge sada zapuštene oblasti, od zdravstva i obrazovanja do opravki komunalija. Bio bi potreban, dodaje, i neki novi „bum”, ali da ne završi kao „tras”.

Za izlazak iz krize imamo dovoljno snage – poručio je. Pod uslovom, zaključio je, da je ne trošimo uludo, kao sada kada su, između ostalog, basnoslovne otpremnine davane i direktorima, pod čijim je plaštom i došlo do košmara…