Živi su Panto i Ivan

Rano moja neizlečiva, sine moj, ponavlja Senka Jovović, majka dečaka Ivana. Nije je poslušao i otišao je na reku Bistricu. Dvadeset dve godine ona svaki put ima nešto lično da kaže svom detetu na današnji dan. U tom razgovoru je sve svedeno i pretvoreno u ispovest još jedne godine u kojoj je morala da živi. Tužbalica od nekoliko pregorelih reči odjek je u koji se slivaju porodične drame i njena gospodska uzdržanost. Igra dece iz geta. Hermetična izolacija. Jedini vir i izlaz iz žice. Nepodnošljiva vrelina. Rafal ubica sa druge strane reke. Ubistvo Panta Dakića (13) i Ivana Jovovića (17). Teško ranjavanje Dragane Srbljak, Đorđa Ugrenovića, Bogdana Bukumirića i Marka Bogićevića. Grozničavo spasavanje ugroženih. Neprijateljski doček u albanskoj bolnici u Peći. Krvavi mantili šetaju po seoskom trgu. Noć i muzika iz okolnih albanskih sela. Sve je to stalo u jedan dan nesreće u Goraždevcu. Njegov duh i atmosfera žive jer dvadeset dve godine nema pravde.

„Nikad je neće biti u ovom slučaju. Ovog je dana sve isto, pričam sa svojom porodicom. Čuli smo te sirene i te vriske i onda smo svi trčali ka Bistrici, jer smo znali da su deca tamo. Videli smo pokolj”, govori Mirjana Srbljak, majka ranjene devojčice Dragane. Porodica Dakić vrlo slično oseća ovaj dan, otac Milisav traži od vlasti da pokrenu istragu. Jedno dete, bratanac ubijenog dečaka Panta, deli sveće na parastosu. Izgleda kao da su se vremena pomešala. Ne zna se šta je teže – podneti zločin ili pamtiti zločin. Zaborav je ponekad savršeni oproštaj, nekad se posle njega lakše živi, a često je zaborav lenjost duha i životna inercija. U hiljadama zločina, napada, incidenata i nepravdi postoje oni koji se ne mogu zaboraviti i u koje uliju i one nesreće za koje se misli da su zaboravljene. Ubistvo dece u Goraždevcu se ne može zaboraviti.

„Živi su Panto i Ivan”, gotovo viče na parastosu vikarni episkop novobrdski Ilarion, izaslanik patrijarha Porfirija i mitropolita raško-prizrenskog Teodosija. On govori kako ubijena deca rastu u večnosti, da i zbog njih niko nema pravo da izneveri blagoslov ove lepe zemlje i njenih svetinja, kao i da svim bićem treba voleti ovu zemlju. Zbog toga je moguće opstati, iako se „sile adske vekovima ustremljuju na ovo mesto”. Govori ispred Crkve Rođenja Presvete Bogorodice – njeno renoviranje i popravke zabranile su kosovske vlasti. Porodice, gosti, vladika, sveštenici nalaze se usred građevinskog materijala i prekinute obnove hrama.

„Sa stanovišta ovoga sveta, sve je strašno i čemerno. Zašto jedno dete da strada na takav način, zašto nema pravde, zašto se ne zna ko je počinilac, zašto ova crkva ne može da se bez smetnje obnovi? Mnogo ima pitanja zašto u ovom svetu, ali kad posmatramo sa stanovišta Svete liturgije i prisustva Hristovog – gubi se zašto! Kada je Bog sa nama, gube se pitanja. Čoveku nije potrebno više od miline i topline božjeg zagrljaja”, rekao je episkop Ilarion.

Paradoksalno, ovo su postali dani susreta i trenutka kada su zajedno nesreća i životna snaga.

„Šta ćemo, majko moja – evo tu se srećemo”, govori profesorka Malinka Mitrović, koja je ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju položila venac na spomenik šesnaest žrtava ovog kraja koji se nalazi u centru Goraždevca.

Đorđe Ugrenović, teško ranjen na Bistrici, ima četvoro dece i sve radi da Memorijalni turnir u malom fudbalu „Sećanje na Ivana i Panta” protekne kako treba. Sve se ovde dovodi u pitanje, pa i turnir ubijenoj deci ne može da prođe bez neizvesnosti, molbi i pitanja za dozvolu.

Iako izgleda da se sve vrti u besmislenom krugu ponavljanja i da nema ništa novo da se kaže, ubistvo dece u Goraždevcu postalo je deo životnog kalendara Srba na Kosovu i Metohiji i mesto posebnog hodočašća.

Ideologija iza zločina je temelj terora nad Srbima

Poznata je ideologija koja stoji iza ovog zločina i ista ideologija do danas proizvodi mržnju prema Srbima i svim drugim nealbancima na KiM i koja je temelj političkog delovanja Albina Kurtija i njegovog terora nad srpskim narodom, saopštila je juče Kancelarija za Kosovo i Metohiju povodom 22 godine od terorističkog napada na srpsku decu u Goraždevcu. „Prošle su više od dve decenije od jednog od najmonstruoznijih zločina terorista nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, i na današnji dan čitav naš narod seća se mučki ubijene i ranjene srpske dece u Goraždevcu”, navedeno je u saopštenju koje je preneo Tanjug.

Tog tragičnog dana 2003. godine, koji nas je sve ispunio užasom i nevericom, kako podseća Kancelarija za KiM, ubijeni su dečaci Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a četvoro dece je ranjeno, i do danas nije utvrđeno ko je počinilac. Zločin je takođe, ukazuje se, bio zataškavanje masakra, i zatvaranje međunarodne istrage, zbog čega su zločinci, kao i u mnogim drugim slučajevima napada na Srbe, izbegli kaznu i suočavanje sa licem pravde. „Naš narod pamti svoje stradalnike, a uoči godišnjice ovog zločina, ekstremisti u uniformama, ispunjeni istom mržnjom, ispaljuju rafale na srpske mladiće u Leposaviću i to čine bez ikakve osude i sankcija”, istakla je Kancelarija za KiM.

Neka od ranjene dece na Bistrici danas imaju sopstvenu decu, i to je najbolja i najrečitija osveta ideolozima i izvršiocima kampanje zatiranja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, zaključeno je u saopštenju.

Tog 13. avgusta 2003. godine u metohijskom selu Goraždevac, desetak kilometara istočno od Peći, rafalnom paljbom iz automatskog oružja napadnuta su srpska deca koja su se kupala u reci Bistrici, a za ubistvo i ranjavanje dece do danas niko nije odgovarao. Na licu mesta je poginuo Ivan Jovović dok je Pantelija Dakić preminuo u bolnici. Ranjeni su Đorđe Ugrenović (20), Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13), od kojih su teže rane zadobili Bogićević i Bukumirić. Prema istražiteljima Unmika, teroristi su pucali rafalno, iz „kalašnjikova”, na grupu dece i mladih Srba iz Goraždevca, dok su se nalazili na reci, pri čemu je ispaljeno 87 metaka.

R. D.