Stefan Popović: Svestan sam da ne mogu svi da me vole

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Stefan Popović, novinar, voditelj i glumac. Rođen je u Australiji, studirao je novinarstvo i ujedno igrao košarku u SAD, stekao je popularnost radeći kao voditelj u zemlji gde je odrastao, a onda je odlučio da se vrati u Srbiju, zemlju svojih predaka, i da ovde potraži sreću. Radi na RTS-u kao voditelj emisije „Jedan dobar dan”, glumio je u nekoliko serija, bio je jedan od domaćina emisija kao što su „Lude noći”, „Olimpijsko popodne”, „Avantura Srbija”… Jedan je od voditelja takmičenja „Pesme za Evroviziju”. Interesantno je da osim srpskog i engleskog govori i japanski jezik.

– Trudim da budem svoj. Odmalena sam bio neko ko je želeo da bude zabavan, da „baca” fore, da glumi i da u suštini bude zabavljač. Kad nešto radim, tu nema kalkulacije. Jako sam srećan što sam imao Australiju, s jedne strane, ali i Srbiju, s druge strane, i što sam mogao da „uzmem” najbolje od obe zemlje. Možda ne bih bio ovakav da nisam tamo rođen. To ne znači da bih bio lošiji da sam ovde rođen i da sam ovde odrastao, nego sam dobio nešto od obe zemlje. Uvek sam zapravo želeo da se, na neki način, razlikujem, i to je nešto što nam sa godinama dolazi – da želimo da budemo različiti na neki način – kaže Popović.

Recept za srećan život je po njegovom mišljenju iskazan stavom da svako od nas treba da bude dovoljno zreo da zna da kontroliše svoje emocije, da ima perspektivu da vidi da se ovaj svet ne vrti oko njega i da shvati da neće uvek sve biti kako želimo.

– Nekada nećeš uspeti u nekim stvarima i to je sasvim okej i nekada je to dobro, nekada je loše, ali svakako je neko iskustvo. Važni su nam i neophodni dobri, iskreni prijatelji i zdravlje. Ako imaš sve to – onda je važno da umeš sve to da ceniš. Verujem da neće svaki dan da bude sjajan, ali ćemo barem biti srećni i nećemo sebi dozvoliti da budemo loši, negativni i slomljeni, jer ćemo uvek imati na umu da može biti gore. Bitno je i da na neki način deliš ovaj život i to iskustvo sa ljudima, čak iako ih ne znaš, ali poenta je da ne odustaneš – istakao je Popović.

Njegov stav je da život nije fer nikome, tako da je, na neki način, on ipak fer.

– U trenutku kada nešto deluje kao da nije fer, kasnije shvatiš da je možda bilo bolje što je bilo tako. Moj otac mi je govorio: „Ako pričaš ti, onda u redu, rekao si svoje, ali ako slušaš – možda nešto i naučiš. Ako ću nešto samo da odradim samo da bi odradio, bolje da ne radim. Ako nešto radim, želim da to radim svim srcem. Svestan sam da se to neće svima svideti, ali me to ne pogađa jer sam se navikao na kritike kada sam se bavio stendap komedijom. Nikada neće svaka osoba koja gleda prilog biti zadovoljna, svestan sam da ne mogu svi da me vole. Ali ako ti sebe voliš i imaš dobre namere, ne želiš da vređaš, želiš da napraviš nešto zabavno i lepo i da budeš zadovoljan – onda si na pravom putu. Ti znaš da si uradio sve što si mogao, da si dao sve od sebe, i to je to. Teško je prihvatiti da ne mogu svi da te vole. Stendap mi je i tu pomogao da to shvatim – dodao je gost našeg podkasta.

Ističe da živi potpuno normalno, da se vozi gradskim prevozom, ide na pijacu, čita knjige, ustaje rano i bavi se sportom.

– Trudim se da budem normalan, čak i ako neki ljudi misle da sam nenormalan, kada gledaju šta radim. Možda sam za nekoga lud, ali nisam glupan – dodao je Popović.

U SAD je naš sagovornik studirao novinarstvo i igrao je košarku.

– Na taj period života sam možda najponosniji, kao što sam ponosan i na dolazak u Srbiju. Ponosan sam što sam kao mladić sa 19 godina pristao da odem u SAD, u Long Bič u Kaliforniju. Bila je to velika stvar. To vreme je bilo potpuno drugačije od ovog sadašnjeg jer nije bilo tada „Vajbera” ili „Fejsbuka” da možeš da komuniciraš sa roditeljima svakodnevno. Jednom nedeljno smo mogli da pričamo telefonom, zvao sam ih na fiksni telefon i nadao se da će se neko javiti i biti u kući u tom trenutku. Sećam se da smo neke kartice za telefon plaćali 20 dolara da bismo mogli da dobijemo određenu šifru i obavimo poziv. Ipak, boravak u Americi mi je jedno prelepo iskustvo. Kad me neko sada pita otkud znam da kuvam, da perem, kažem da je to sada vrlo lak posao, jer me je neko sa 19 godina ostavio u SAD bez mame i tate. Život na koledžu je bio kao neka filmska bajka, mnogo je bilo lepo. Mnogo sam putovao po SAD, to je bio period kada sam prvi put putovao tako daleko bez roditelja. Stekao sam dosta prijateljstava. I naučio sam da moram sam da brinem o sebi. U početku nije bilo lako. U momentu kada je to krenulo i kad sam morao da donesem odluku o životu tamo, bio sam očajan. Nije bilo lako, ali mislim da je važno da ideš napred i kada je teško. O tome najbolje govori ona stara izreka: „Znaj, tad kad si odustao – tad si bio najbliže”. I to mi je nekako postao moto za život – rekao je gost našeg podkasta.

Po povratku sa studija iz SAD u Australiju bavio se stendap komedijom, pa je dobio angažman na jednoj radio-stanici. A onda je započeo saradnju sa fudbalskim klubom Melburn viktori. Njegov posao je bio da sa igračima ima intervjue pre i posle utakmica, da reaguje kad dođe do gola, a ako je u publici neka poznata ličnost, da sa njom porazgovara na terenu. Tako je upoznao Kajli Minog, Hjua Džekmena, Novaka Đokovića…

– Završio sam novinarstvo zato što su moji roditelji shvatili da ja stvarno volim stendap, volim glumu, volim da budem zabavljač, da kažem šaljivdžija. Rekli su mi da je sve to lepo ali da moram da imam diplomu. Kada sam završio školu, imao sam dovoljno dobre ocene da sam mogao da biram šta ću da studiram. Shvatio sam da volim novinarstvo, ali volim novinarstvo kroz intervjue, da bude zabavno. Na fakultetu sam shvatio da ne želim da se bavim, na primer, crnom hronikom. Bilo mi jako teško da idem da to sve gledam, da pišem o tome, da snimam priloge i da se vratim u redakciju i budem veseo. Kod intervjua je priprema ključna i na poslednjoj godini studija tome sam se posvetio. Po završetku boravka u SAD odlučio sam da godinu dana provedem putujući po Evropi, gde sam boravio po hostelima i svašta lepog sam video. Onda sam se vratio u Australiju i počeo da radim na radio-stanici. Budući da oni imaju radio-program i izvan studija, trebao im je neko da zabavlja publiku. I tako je to krenulo. Oni su sarađivali sa klubom Melburn viktori i tako sam ja počeo da radim svoja uključenja. Najveći utisak na mene je ostavio teniser Novak Đoković. Nisam očekivao da ću dobiti intervju, jer je on došao tu da gleda utakmicu. Moj producent mu je prišao i pitao ga je da li želi da da intervju novinaru koji je srpskog porekla i on je prihvatio. Nije tada dao intervju drugim mnogo ozbiljnijim medijima. Kad Noleta što vidiš kada gledaš meč, kada daje neki intervju, ili nešto radi u svakodnevnom životu – to je on. On ima neku auru, kao da gledaš da ima neke rasvete iza njega, kada on ulazi u sobu ili je u nekoj prostoriji. I on je toliko bio normalan prilikom tog intervjua, toliko je bio šarmantan da sam bio oduševljen. Kada smo završili uključenje, rekao sam mu da može da zahvali supruzi Jeleni jer je ona podelila na društvenim mrežama moj blog o tome kojih deset razloga postoje zašto svima treba jedna srpska avantura da bi došli u Srbiju. Imao sam milionske preglede tog bloga. Intervju sa Novakom je bila jedna od stvari koju sam štiklirao na listi želja koje moram da ostvarim. Jedna je bila i da skočim sa Starog mosta u Mostaru, kao i da odem na koncert grupe „Guns N’ Roses”, što sam ostvario. Skakao sam i bandžijem. Imam još neke želje koje planiram da realizujem. Ne smem da govorim o tome da majku ne bih stresirao – sa osmehom je naveo naš sagovornik.

U Srbiju je došao na poziv novinarke Olivere Kovačević. Otac mu je na odlasku rekao: „Niko neće moći da ti prebaci da su ti roditelji nešto sredili ili platili. Učini mi jednu uslugu – budi to što jesi i ako to odgovara – super, ako ne – uvek imaš gde da se vratiš.”

– Uvek sam imao želju da dođem ovde i da se oprobam u poslu koji volim. Najpre nisam prošao na kastingu za emisiju „Tri boje zvuka”. Mislim da taj trenutak nije bio za mene, nije bilo suđeno. Vratio sam se u Australiju. Na teniskom turniru sam bio i navijao za Novaka Đokovića i postao sam viralan jer sam bio u trikou i sa vaterpolo kapicom. Tada me je pozvala Olivera Kovačević i ponudila da dođem da se okušam u voditeljskom poslu za „Pesmu za Evroviziju”. Dobio sam priliku da pokažem šta mogu i super je prošlo. Vratio sam se u Australiju, a posle 15 dana je počela pandemija kovida 19. Ništa nije radilo. Posle mesec dana mi je postalo dosadno, a Olivera Kovačević mi je pre toga rekla da razmislim i da imam mesto u Zabavnoj redakciji RTS-a. Pomislio sam: „Ako ne sad – kad?” Bio sam svestan da uvek mogu da se vratim ako mi ne ide. Nažalost, neki ljudi nemaju takvu mogućnost izbora. Otac mi je rekao da budem svoj i da postavim svoju cenu, ali ne cenu u novčanom smislu, već da dam svoj maksimum. A ako se traži više od toga – onda mogu da odustanem. Ako bi mi neko tražio da napravim neki kompromis u vezi s moralom ili etikom, uvek mogu da kažem „ne, hvala” – otkrio je Popović.

U podkastu je govorio i tome kako su najhrabrije odluke za njegovu budućnost donosile žene, kao i da ljudi na „Guglu”, kada je o njemu reč, najčešće istražuju koliko je visok, da li ima devojku, hoće li se vratiti u Australiju… Naglašava i da je svestan važnosti digitalnih medija, ali da tradicija čitanja štampanih izdanja i pisanja za njega ima posebnu draž iako se svet ubrzano menja. 

Baka je zaslužna za učenje srpskog jezika

Srpski jezik naučio je zahvaljujući baki.

– Da baka nije bila takva, možda ne bih bio ovde u Srbiji danas i radio upravo na srpskom govornom području. Sestra i ja smo imali sreću. Moja pokojna baba nije dobro znala engleski, mi smo svaki dan mnogo vremena provodili sa njom jer su roditelji radili do kasno. Ali ako ne nastaviš da učiš jezik, on se zaboravlja, to je isto kao trening, to je na neki način mišićna masa koja opada. Srpska zajednica je u Australiji jedno veliko bogatstvo jer tamo imamo Srbe iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Roditelji su nas ispravljali ukoliko smo neke reči na srpskom loše izgovarali. Svestan sam da moj srpski nikada neće biti savršen, ali ako bi moja najveća vrednost bila to što savršeno govorim srpski, onda ne bih ni ja bio zadovoljan. Želim da imam nešto malo drugačije – rekao je Popović.

U studiju RTS-a u trikou

Stefan Popović ističe da mu je cilj oduvek bio da se razlikuje, pa se tako u okviru emisija koje su se bavile Olimpijskim igrama pojavio u – trikou.

– Iako nije bilo planirano da tako bude, to se desilo. Gost je bio rvač i u studiju RTS-a smo imali kratko rvanje. Plan je bio da radim, kako mi je rekla urednica Olivera Kovačević, priloge za svaku emisiju „Olimpijsko popodne”. Ali sam ja želeo da moji prilozi budu drugačiji i publici se to dopalo. Bilo je zabavno – istakao je Popović.

Uloga u seriji „Pupin”

Gost našeg podkasta glumio je u popularnom filmu Darka Bajića „Bićemo prvaci sveta”, kao i u drugoj sezoni serije „Žigosani u reketu”. Nedavno je snimio i scenu sa glumcem Draganom Mićanovićem za seriju „Pupin”.

– To su mi lepa iskustva. Nekad prstima uhvatim kožu i štipnem se da vidim da li sanjam ili mi se nešto lepo stvarno dešava. To je slučaj kada sam snimao scenu sa Mićanovićem, koji je glumio u jednom od omiljenih filmova „Lajanje na zvezde”. Moja uloga u seriji „Pupin” je mala ali sam zadovoljan – kaže Popović.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU