Preživljeno se vraća kao mora

INTERVJU
Animirano-dokumentarni film „Valcer sa Baširom” izraelskog dokumentariste, scenariste i reditelja Arija Folmana, inače retka filmska vrsta, bio je najmoćniji politički iskaz 61. Kanskog festivala i svakako jedan od najboljih filmova proizvedenih u 2008. godini. Osvojio je niz uglednih međunarodnih filmskih nagrada i na duži rok obeležio etiku ratnog filma uopšte, pa je i to razlog što ga ne treba propustiti (na repertoaru je i u našim bioskopima).

Pošavši od ličnog pogleda i sećanja na izraelski ulazak u ratom zahvaćeni Liban 1982. godine, koji je kulminirao masakrom u izbegličkim kampovima Sabra i Šatila, koji Izraelci nisu počinili, ali su ga tolerisali i nisu učinili ništa da bi ga sprečili, Ari Folman, osim snažne i potresne antiratne poruke, „Valcerom sa Baširom” daje i ogromnu moralnu optužbu držanja i ophođenja Izraela u događajima iz tog perioda. Sniman kao neposredni dokumentarac, pa domaštan i dopunjen za crtačkim stolom Davida Polonskog i oživljen animacijom Jonija Gudmana, „Valcer sa Baširom” dodatnu snagu crpi iz ispovedne proze i snova nekadašnjih vojnika – Folmana i njegovih ratnih drugara, koji za razliku od junaka mnogih legendarnih holivudskih ratnih filmova, u ovom ratu nisu upoznali ni slavu ni pobedu, već su samo otišli nigde, pucali u ko zna koga, vratili se kući i pokušali sve da zaborave. Ali, zaborava nema ni posle 25 godina. Proživljeni događaji vraćaju se noću kao more, o čemu u intervjuu za „Politiku” svedoči i Ari Folman.

„Valcer sa Baširom” je veoma smeo eksperiment u godinama već malaksalom filmskom žanru – biografskom dokumentarnom filmu. Unikatan i zbog upotrebe tehnika animacije u dokumentarcu o nemilom istorijskom događaju. Šta je ovakvu ideju iniciralo?

Nisam na ovakvu ideju došao preko noći, duže vreme sam imao nameru da snimim animirano-dokumentarni film i prvi eksperiment u tom pravcu načinio sam u svojoj dokumentarnoj televizijskoj seriji „Materijal od kojeg je sačinjena ljubav”. Svaka epizoda je počinjala trominutnom animiranom scenom predstavljanja naučnika koji govore o „nauci ljubavi”. Iako su to bile kratke forme, kroz njih sam se postepeno uverio da bi realizacija dugometražnog animirano-dokumentarnog filma bila sasvim moguća.

Čak i na temu krvavih događaja u Sabri i Šatili?

Upravo na tu temu, jer me je ona godinama unazad, tačnije od kada sebe smatram sredovečnim, sve češće proganjala. Želeo sam da snimim dokumentarni film o događajima u kojima sam učestvovao sa 18 godina, sada iz pozicije zakopane memorije, ali me je pomisao da bih to mogao raditi kao klasičan dokumentarni film činila nesrećnim. Na šta bi ličio takav film? Sredovečni muškarac sedi i priča o događajima koji su se desili pre 25 godina, bez arhivskih materijala koji bi tu njegovu priču istinski potkrepljivali. Tako nešto bi bilo prilično dosadno i neuverljivo. Tada sam shvatio da bih tako nešto jedino mogao da uradim kroz animaciju, sa fantastičnim crtežima. Rat je tako nestvaran, a sećanja toliko varljiva, da sam pomislio da bi bilo bolje da kroz to putovanje prođem zahvaljujući pomoći sjajnih ilustratora.

Da li je ovakav postupak na Vas imao i terapeutsko dejstvo?

Sigurno da jeste. Pre snimanja ovog filma gledao sam svoje fotografije kada sam imao 18 i 19 godina i kada sam bio u izraelskoj vojsci, i nisam se prepoznavao. Ako to i jesam bio ja, bio sam u nekom drugom životu. Sada kada sam završio film „Valcer sa Baširom”, kada vidim crteže u njemu, sebi mogu da kažem : „Da, to sam ja”. Sada smo taj osamnaestogodišnjak i ja jedna ista osoba.

Radeći film na ovakav način, pokušali ste da nam kažete nešto i o nepouzdanosti sećanja?

Naravno, pa razmislite sami kako biste rekonstruisali sećanja na nešto što se u vašem životu dogodilo pre 25 godina, a kako bi različita bila sećanja članova vaše porodice ili prijatelja na taj isti događaj. Kada biste pitali 20 različitih ljudi o jednom događaju dobili biste 20 različitih verzija. A nije nužno da to budu sećanja na neku traumu.

Sećanja na boravak u Libanu za Vas su traumatična?

Ona su godinama bila zakopana, potisnuta. Neurobiolog koga sam konsultovao tokom snimanja, objasnio je da što su sećanja više potisnuta, to će ona godinama posle biti svežija, kada se barijere slome. Ukoliko memorija stalno radi, postaće iscrpljena. Ukoliko jednu priču godinama prepričavate iznova, postaće obesmišljena i na kraju gotovo nevažna... Kada sam počeo proces pisanja scenarija o događajima u tih nekoliko dana 1982. godine, imao sam mutna sećanja. Ništa tako kristalno jasno. Jednostavno, nisam imao sve deliće na okupu. To me je činilo veoma depresivnim. Onda sam se sreo sa ljudima koje nisam video 25 godina i zajedno smo pokušali da prođemo kroz sve što se tada događalo. Ti različiti pristupi, različita sećanja, različite traume i snovi, povezali su nas sa događajima, na način koji ste videli u filmu.

Upravo zbog sekvenci snova i fantazija u, zapravo, ratnom filmu, neki filmski čistunci su bili spremni da „Valcer sa Baširom” diskvalifikuju kao dokumentarac?

Nisam u poziciji da sudim da li je moj film manje ili više „čist” od bilo kojeg drugog dokumentarnog filma. Ne bih ga merio po skali manje ili veće čistote, već po skali manje ili veće slobode. Nije bilo drugog načina da se ovakva priča ispriča. Korišćenje animacije omogućilo mi je totalnu slobodu da radim ono što sam želeo. Sve što sam mogao da zamislim, sve što se dogodilo ili što sam mislio da se dogodilo, sve sam mogao da stavim unutra.

Čak i Vaša lična iskustva?

Čitava priča je moje lično iskustvo. Pričajući je prošao sam kroz spoznaju da postoje neki veliki delovi u mom životu koji su potpuno nestali iz mojih sećanja. Tokom četiri godine rada na ovom filmu, prošao sam kroz najveći psihološki preokret. Otkrio sam mnogo teških stvari u mojoj prošlosti, a u međuvremenu smo moja žena i ja na svet doneli tri klinca. Možda ćete se zapitati da li sam sve ovo radio zbog svojih sinova? Sasvim moguće, jer kada budu odrasli i budu pogledali ovaj film, možda će im pomoći da donesu pravilne odluke: da ne učestvuju ni u jednom ratu, bilo čiji da je.

Tako je publika i razumela Vaš film, kao antiratni, a kakve su reakcije bile u Izraelu?

Svi već 25 godina znamo da je invazija na Bejrut bila greška. Dok god ovaj film ujedno znači i kritiku naše vojske, neki ljudi će verovatno biti ljuti. Međutim, mislim da su se mnogi složili da sam rat predstavio na najrealističniji i najbanalniji mogući način. Bez glamura i slave. Nadam se da su mladi ljudi koji su videli ovaj film to dobro razumeli.

Za svaki slučaj, odlučili ste se da film završite autentičnim snimkom masakra u Sabri i Šatili?

Takva odluka je bila svesna jer sam se pribojavao da bi bez ovakve scene gledaoci mogli, po završetku filma, da pomisle kako su gledali super- kul animirani film, sa divnim slikama i sjajnom muzikom. Da se tako nešto ne bi desilo i da bi stvar bila sasvim jasna, želeo sam 30-40 sekundi stvarnih snimaka koji znače: sve ovo se zaista desilo, ljudi su bili masakrirani.