Bliski istok 2009: par cipela i puška

Šta spaja incident u Bagdadu sa bacanjem cipela na američkog predsednika, žestoko bombardovanje pojasa Gaze, Gamala Mubaraka i libanski nacionalni dijalog?

Malo toga, sem da zajednički grade viziju Bliskog istoka kao regiona koji hronično pati od nestašice konstruktivnih ideja, područja u kome vladaju autoritarnost, nepotizam i, suviše često, zakoni puške. Kako je bilo ove godine, tako će biti i 2009.

Najstariji i najsnažniji barometar regionalnog nezadovoljstva i radikalizma – arapsko-izraelski konflikt – ne pokazuje da će se posle šest decenija išta menjati nabolje. Izrael je ove godine slavio 60 godina postojanja, Palestinci su obeležavali „nakbu”, katastrofu.

Sporazum iz Osla 1993, prvi direktni dogovor Izraelaca i Palestinaca, deluje kao naučna fantastika. Protekla je godina u kojoj im je Džordž V. Buš obećao nezavisnu državu. Barak Obama će svakako želeti da se ogleda na vrućem pesku Bliskog istoka jer upravo ovaj region novom predsedniku pruža priliku da popravi imidž Amerike u svetu 1,3 milijarde muslimana. Izazov je tu, startna pozicija ne obećava mnogo.

Bušov bliskoistočni legat je teško breme. Poslao je trupe za Irak i uglavnom ignorisao arapsko-izraelski konflikt, slabovido je procenio legitimitet i snagu islama, pogrešio je u dijagnozi fenomena terora, podršku slobodi i demokratiji diskreditovao je podrškom policijskim režimima i doživotnim autokratama.

Retorika „mirovnog procesa” deluje sasvim neubedljivo. Ne samo zbog fijaska nebrojenih dosadašnjih pokušaja da se pregovori povrate iz kome, već i zbog rastuće uloge šiitskog Irana u regionu, sve većeg značaja radikalnih islamskih grupa poput palestinskog Hamasa i libanskih Hezbolaha, neizmenjeno tvrde proizraelske orijentacije SAD, gotovo genetske nesposobnosti Arapa da svoj mirovni plan iz 2002. proguraju kao kredibilni projekat.

Ništa manje demorališući nisu događaji u Gazi. S jedne strane duboka palestinska podela između umerenog Fataha na Zapadnoj obali i radikalnog Hamasa u pojasu Gaze. Ispuštena je šansa da Gaza bude primer šta Palestinci mogu da postignu otkako je pre tri godine prekinuta izraelska okupacija.

S druge strane su nervozni izraelski lideri koji su uoči opštih izbora u februaru posegli za bombama protiv „terorista” Hamasa pokušavajući da sopstvenu političku platformu grade na sili i čvrstini i da tako zaleče rane zadobijene pre dve godine tokom rata u Libanu.

Onda Irak koji Bušovu administraciju s pravom optužuje sa sva zla koja mu se događaju od invazije. Malo toga nije rečeno o gestu iračkog novinara Muntazera al Zaidija. Par cipela je simbol frustracije ne samo Iračana već i čitavog arapskog sveta koji je nekada civilizaciji darivao algebru i Avicenu, a danas je sveden na to da se jednom agitpropovskom činu sa cipelama divi kao herojskom dostignuću. Zaidi nikada ne bi cipelom gađao Sadama Huseina, odgovornog za sve iračke pogibelji pre marta 2003.

Novi šef Bele kuće najavljuje izvlačenje iz zemlje kojom su upravljali kao protektoratom ostavljajući Iračanima razoren i duboko podeljen Irak koji je postao Meka džihadistima. Irak koji će još godinama pokušavati da vida rane diktature i rata.

Teško je očekivati dramatične proboje i na sirijsko-izraelskom frontu iako su Damask i Jerusalim, uz posredovanje Turske, posle osam godina pauze obnovili direktne razgovore.

Iransko nuklearno pitanje ostaje kao nesumnjivo najveći izazov. Agresija Amerike, ili Izraela, zapalilo bi region. Posledice bi bile nesagledive.

Da li će prevladati razum? Ima li uopšte nekog fleksibilnog u ovakvom svetu bliskoistočnih maksimalizama? Teško.

Bez pravog legitimiteta, lideri na vlasti oslanjaju se na despotizam nespremni za promene koje bi liberalizovale politički život i podigle standard Arapa pritisnutih najvećom nezaposlenošću na svetu, nepismenošću i siromaštvom. Čak i naftom bogatim državama Persijskog zaliva preti nazadovanje posle naglog pada cene petroleja.

Neobična kombinacija samopouzdanja i oslonca na strane faktore, koja arapski svet deli na dva sukobljena bloka, jedna je od ključnih karakteristika regiona koji je pritisnut mentalitetom iz kolonijalnih vremena. Otuda takva opčinjenost novom administracijom SAD.

S druge strane je pokušaj izlaska iz vazalskih odnosa i traganja za sopstvenim identitetom, proces koji predvode razne islamske grupe – efikasne u konfrontaciji sa Zapadom, Izraelom i nekim lokalnim rivalima, bez snage da se politički modernizuju ili reše ekonomske nevolje.

Liberalizacija i demokratizacija ostaju pokopane ispod naslaga birokratizovanih i korumpiranih režima koje budno čuvaju moćne tajne službe. Nepotizam je normalna pojava. U Siriji je sin već nasledio oca. Lideri Egipta i Libije takođe pripremaju svoje sinove. Globalna kriza poslužiće lokalnim despotima kao izgovor da ništa ne menjaju.

Apatija se širi. Tribalna politika u Gazi, stanje ljudskih prava u Siriji ili 40 godina autoritarne vladavine Moamera Gadafija u Libi prestaju da budu pitanja kojima se svet bavi prepuštajući Arapima da tonu u apatiju i nastave sami sebe da marginalizuju.

Frustracija gura u očaj. Očaj na rat. Ko sa mačem živi, od mača će stradati. To je perspektiva Bliskog istoka, regiona u kome je puška i dalje svakodnevni ornament.

Agenda za 2009. deluje depresivno. Teoretski posmatrano, jedina dobra vest je da su sve ovo posledice odluka i politika iza kojih stoje ljudi. Kada bi postali konstruktivniji, stvari bi se menjale u pozitivnom pravcu. Kada bi. Stabilizacija Bliskog istoka traži strpljenje, odlučnost, tvrdu diplomatiju. Malo je, međutim, onih koji se drže izreke „Što se više znojiš u miru, manje krvarih u ratu”.