Zlatna toplina violončela Sandre Belić

Koncert u Budvi je ostavio obilje sjajnih utisaka, Ljubiša Jovanović, flautista, i ja smo se i na sceni i van nje prisetili našeg dugogodišnjeg zajedničkog koncertiranja i prijateljstva. U nekim trenucima sam osećala kako publika diše sa nama i kako duboko učestvuje u muzici. Na programu su bila dela Hendla, Betovena i Baha (Baha smo izveli za bis, kao podsećanje na početak naše saradnje pre tačno 40 godina, upravo smo je započeli tim delom, Bahovom „Arijom”). Svirali smo u Crkvi Santa Marija in Punta, koja je sada spomenik kulture i gotovo na samim hridima i rekla bih da nikada nismo koncertirali bliže moru. Bili smo okruženi izložbom divnih grafika, tako da je te večeri ostvaren spoj arhitekture, umetničkih dela i muzičkog doživljaja, kaže Sandra Belić, naša sjajna violončelistkinja i uspešan pedagog, u razgovoru za „Politiku”, posle nastupa „Arie per due”, održanog sa flautistom Jovanovićem početkom avgusta na festivalu „Grad teatar” u Budvi. Pored klasičnog repertoara, na programu su bila i dela savremenih autora, o čemu Belićeva svedoči sa mnogo pozitivnih emocija:

– Publika je čula i nešto što gleda unapred, bilo je to delo naše kompozitorke Ivane Stefanović „Ovoga dana”, kompozicija izuzetne dinamičnosti i magijski privlačna, inspirisana Nerudinom poezijom, a izveli smo i „Bordun” crnogorskog kompozitora Žarka Mirkovića. Njegova kompozicija je na festivalu premijerno interpretirana, nastala je za ovu priliku i posvećena je Ljubiši Jovanoviću i meni. Delo je izazvalo oduševljenje publike, a nama pružilo priliku da se iskažemo instrumentalno, ali i emocionalno, jer predstavlja spoj modernog muzičkog jezika i tradicionalnog izraza klasične sevdalinke. Tehnički i izražajno veoma zahtevno, bilo je pravi izazov i zadovoljstvo za pripremanje i „gradnju”. Posebno me raduje što je celokupan program koji smo izveli u Budvi snimljen i naći će se na kompakt-disku.

Sandra Belić je poznata domaćoj i inostranoj publici, a i kritici, po zapaženim izvođenjima klasičnih i savremenih dela. Violončelo je svojevremeno diplomirala u Beču kod Andrea Navare, a usavršavala se kod Danijela Šafrana, Zigfrida Palma i Borisa Pergamenčikova. Nastupala je kao solista sa poznatim orkestrima, između ostalih, sa ansamblom „Dušan Skovran”. Profesor je na FMU u Beogradu.

Na pitanje kakav odnos ima prema savremenoj muzici, naročito ako kompozitor sedi u publici, naša sagovornica odgovara:

– Ni sama ne znam koliko sam dela savremene muzike do sada svirala, različitih žanrova i stvaralačkog nivoa, domaća i strana. Svakako je privilegija imati prisutnog autora kako za saradnju, tako i u publici, jer kompozitor nam govori svoje želje, mi se trudimo to da „izvajamo” i kad se postigne stvaralačka simbioza, radost je ogromna.

Poznato je i to da je Sandra Belić, kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, „izvela na put” sjajne muzičare. O tome kako sebe doživljava na tom polju kaže:

– Kao pedagog, od prvog dana sam insistirala na poštenju u muzici. To se pre svega odnosi na građenje solidne tehnike, koja će studentu omogućiti da pripremljeno prilazi svakom delu. Isto se odnosi i na poštovanje muzičkog zapisa, da bi interpretacija što bolje dočarala muzičku ideju autora. Kasnije kreću nadgradnje, pre svega poštovanje stilskih osobenosti date kompozicije, ali i buđenje mašte i nekih sloboda u izvođenju, za koje studenti često misle da nemaju prava na njih. Sve moje kolege, profesori violončela na FMU-u su moji nekadašnji studenti, profesor kamerne muzike Nemanja Stanković, takođe. U muzičkim školama i orkestrima u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj ima puno mojih studenata, a ima i mladih solista i kamernih muzičara, među kojima se ističe Vuk Ovaskainen. Rado bih navela još imena, ali bi to zahtevalo mnogo prostora.

Na pitanje ko je nekada njoj, kao mladoj osobi, pružio mnogo muzičkog i životnog znanja iz njenog odgovora saznajemo:

– Pored mojih dragih profesora iz škole „Mokranjac”, svakako su tri imena uticala na moje stasavanje i formiranje muzičkog ukusa. Mom „glavnom” profesoru Navari beskrajno sam zahvalna za veliki trud koji je ulagao u tehniku svojih studenata. Muzička iskrenost i ozbiljnost takođe su osobine koje mi je duboko usadio. Danijel Šafran, kod kojeg sam išla na seminare devet godina zaredom, imala prilike i da sviram sa njim, uneo je muzičku čaroliju u moj život, otvorio poglede na nešto fantastično, za šta do tada nisam ni znala da postoji. Iako mi je bila idol od moje četrnaeste godine, tek sam kasnije upoznala Nataliju Gutman, od koje sam primila dragocenosti, muzičku i životnu mudrost, doživela trenutke egzaltacije na njenim časovima.

I za kraj o zastupljenosti njenog instrumenta na svetskoj muzičkoj sceni i o tome da li su sve njegove mogućnosti iscrpljene naša sagovornica zaključuje:

– Violončelo je već u dvadesetom veku doživelo da postane „hit” instrument, taj trend još uvek živi, apsolutno je dobilo mesto koje zaslužuje. Neotkrivenih mogućnosti je možda ostalo još samo malo, pošto su se violončelisti i kompozitori trudili da dosegnu i iskoriste sve njegove kvalitete, koji su ogromni, ali i dalje njegovi aduti ostaju veliki dijapazon, zlatna toplina tona i izraz nalik govoru.