Partizan dobio igrača kakvog nije imao

Partizanovi fudbaleri su odigrali tri takmičarske utakmice i postigli ukupno 15 pogodaka!? U Kruševcu su dali sedam golova, u Edinburgu tri, a kod kuće protiv IMT-a pet. Takva delotvornost u napadu umnogome prevazilazi ono na šta su „crno-beli” bili kadri poslednjih godina.

Međutim, njih bi više od pet golova po utakmici trebalo da raduje što su dobili igrača kakav im već duže nedostaje. Milan Vukotić (22 godine) tip je veznog fudbalera, koji ume da primi loptu u pokretu i to s fintom, što znači da onemogućava protivniku da prozre kuda će s njom. Time izbegava napad s leđa, a kad do toga i dođe može da izdrži na nogama takav nasrtaj. Stabilan je, a i nije od onih, koji jedva čekaju da padnu i iznude prekršaj. To je velika prednost, jer se akcija nastavlja, rival nema mogućnost da prekid iskoristi da zakrpi svoje redove.

Protiv IMT-a je nagovestio velike mogućnosti kada je iz nimalo lake pozicije kao na tacni poslužio Andreja Kostića, posle čijeg je gola Partizan tada prebrinuo sve brige što se tiče ishoda meča (pre toga su gosti smanjili na 3:1, pa je bilo neizvesno kako će to da utiče na obe ekipe). U Partizanu je dosad tako umeo da servira samo Natho, ali on je zašao u godine. Vukotićeva vrlina je što je mnogo mlađi, izdržljiviji i čvršći. I Zahid, koji se posle teške povrede vraća u tim, ima dobar pregled igre i ume da pronađe saigrača, ali je u tom svom umeću još nedorečen. Pored toga je krhke građe, pa ređe stigne da dovrši započeto u okršaju s oštrijim protivnicima.

Vukotić je adut „crno-belih” i po tome što ima dobar šut. To se videlo i protiv Hibernijana, pošto je iz poprilične udaljenosti pogodio metu, a i protiv IMT-a, jer je bio precizan kada se našao nadomak kaznenog prostora. Partizan u skorije vreme nije imao pucača od koga bi rivali strepeli i morali da pojačavaju stražu, koja će da motri na njega kad je u zoni šuta.

Siguran je u sebe, ne krije se, nego se otvara da primi loptu, koju dobro čuva. To je izuzetno važno za „crno-bele”, kojima je bio veliki problem čak i da je iznesu sa svoje polovine.

Kao dobro pojačanje se pokazao i Andrej Kostić (18) – dao je četiri gola na poslednje tri utakmice, iako je bio rezerva. Dobar je u skoku, ne odustaje od borbe, što je vrlo važno za golgetere. Još mu ovi pogoci dolivaju samopouzdanje.

Partizanova deca su kao ekipa pokazala da su dorasla megdanu i da za brige kako će da izdrže „naporan tempo” odraslih vrhunskih profesionalaca nije bilo razloga. Pored toga, što je retkost i to dragocena, vidi se da žele da igraju fudbal. Trebalo bi to da bude jedno od njihovih glavnih oružja.

Ali ima i problema. Već godinama se menjaju igrači u odbrani, ali stara boljka kao zaraza ostaje. Na svakoj utakmici slede trenuci kada u zadnjoj liniji „crno-belih” divlja pometnja. Čak je i IMT mogao da povede, a potom i da izjednači i ko zna kako bi se dalje odvijali događaji. Ovoga puta je golman Miloš Krunić (28) opet iskoristio ukazano poverenje i sprečio suvišne komplikacije.

Najviše ohrabruje što na utakmicama ovog Partizana već ima šta da se vidi. Još da njegova „deca” shvate da im dres nije dat zato što nema ko drugi da ga nosi, nego zato što mogu sve što i „odrasli”.