Tražimo ih kao i prvog dana otmice

Prošlo je 27 godina od trenutka kada je novinarska ekipa RTV Priština skrenula u vinogorje na putu između Orahovca i Zočišta. Đuro Slavuj i Ranko Perenić bili su tog dana i u obližnjoj Velikoj Hoči, pa su odlučili da urade reportažu o monasima manastira Zočište koje je otela a potom oslobodila takozvana oslobodilačka vojska Kosova. U haosu koji je vladao tog 21. avgusta 1998. godine, skrenuli su na pogrešan put i od tada im se gubi svaki trag. Pre 27 godina su pratili tragove i imali su informacije da je njihova oprema viđena u jednom od lokalnih štabova OVK u obližnjim albanskim selima, nagađalo se gde bi mogao biti službeni automobil „zastava 128”, ali sve je bilo uzalud. I tako je do dana današnjeg.

„Nemam ja šta da kažem, hajde samo da ćutimo. Mogu da ćutim, i mislim da je to meni dovoljno”, kaže Snežana Perenić, supruga otetog Ranka. Njen uzdržani odnos u javnosti deo je bola kojim kosovske žene nastoje da zaštite druge i da „ne ogorče” svoju porodicu i one „pred kojima je život”. Njen život je suštinski bio nada i borba – nada da je suprug živ, a borba da se deca podignu i da se preživi. Poslednjih nekoliko godina sa njom dolazi unuk Matija. On je dečak, srednjoškolac kom niko nije govorio da treba da dolazi, jer ko bi pozvao dete na mesto gde mu je stradao deda, na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko i gde je osam puta rušen spomenik tom istom dedi, i gde je devet puta obnavljan. Taj tinejdžer je tokom svih svojih dolazaka pribran, smiren i ima osmeh za sve koji mu prilaze i koji sa njim razmenjuju reči, teške i opore, kao što se i obično govori na parastosima i sahranama. S druge strane njegova pojava i mladost je zapravo najveća i najprirodnija borba protiv zaborava, jer su se na jednom mestu našle nevine žrtve, profesionalci i oni koji su preživeli otmice i stradanja. U tom trouglu juče je rečeno da je početak stradanja medijske zajednici na Kosovu i Metohiji bio na ovom idiličnom mestu, na obodima vinograda sa lepim pogledom prema prizrenskoj ravnici. Rankov kolega Đuro Slavuj je proteran u hrvatskoj akciji „Oluja” i kada je pomislio da je ovde našao kakav-takav dom, nestao je na svom poslu.

Član Uprave Udruženja novinara Srbije (UNS) Petar Živković zapitao je juče sebe na mestu otmice šta se dogodilo sa pravdom i šta mi možemo da uradimo: „Prvo bih pitao samog sebe i vas šta mi zapravo ovde radimo. Radimo ono što su i dvojica naših kolega Đuro i Ranko radili tog 21. avgusta 1998. godine. Tražili su odgovore na pitanja. Mi ćemo nastaviti da to radimo dok god na ta pitanja ne bude odgovoreno. Nadamo se da će ova naša poruka, molba, zahtev da nam vrate naše kolege kad-tad dobiti pravi odgovor.”

Sa otmicom Perenića i Slavuja počelo je veliko stradanje novinara i medijskih radnika a Udruženje novinara Srbije i koleginica Jelena Petković su istražili da je u tim ratnim i poratnim godinama ubijeno, oteto i nestalo sedmoro Srba, sedmoro Albanaca i trojica novinara nemačkog lista „Štern”. Iako je međunarodna zajednica u punom kapacitetu preuzela odgovornost za vlast i pravdu novinara i medijski radnici su ostali kategorija koju niko nije želeo da istraži ili da se ozbiljnije pozabavi ubistvima i nestancima.

„Naše kolege su ovde nestale, njih sedamnaestoro. Nestajali su širom Kosova u jednom višegodišnjem periodu i mi insistiramo da se istrage nakon više od decenije pokrenu i da se počinioci privedu pravdi. Sada to kažemo, govorićemo to onoliko puta koliko to bude bilo potrebno”, rekla je pred oko trideset pet okupljenih novinara i medijskih radnika predsednica Društva novinara Kosova i Metohije Ivana Vanovac.

U potrazi za pravdom Udruženje novinara Srbije i medijska zajednica pokretala je različite lokalne i međunarodne inicijative, organizovala skupove o nestalim novinarima a proteklih godina na mestu otmice bili su i prisutnima su se obraćali šefovi misije OEBS-a na Kosovu Jan Bratu i Majkl Devenport. Ove godine obeležavanju godišnjice nestanka novinara prisustvovala je četvoročlana delegacija OEBS-a, a posle dugo godina događaj su posmatrali i pripadnici KFOR-a uz redovnu patrolu kosovske policije, prvi put su se pojavili policajci u civilu iz Regionalnog odeljenja policije.

Kod spomenika na kom piše na srpskom i albanskom jeziku: „Ovde su 21. avgusta 1998. otete naše kolege novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić – Tražimo ih” proteklih godina je bacano smeće i kosti životinja, a i ove godine se osećao neprijatan miris.

Kancelarija za KiM: na Kosmetu ne postoji društvena klima za suočavanje sa prošlošću

„Na putu Velika Hoča – Zočište oteti su novinari Radija Priština Đuro Slavuj i Ranko Perenić i njihova sudbina do danas nije rasvetljena, uprkos višegodišnjim naporima porodica, Republike Srbije i srpskih novinarskih udruženja”, saopštila je juče Kancelarija za Kosovo i Metohiju.

Novinari su tokom sukoba na Kosmetu kao objektivni svedoci jednog strašnog vremena bili česta meta terorističke OVK, jer cilj je bio da se po svaku cenu i najbrutalnijim sredstvima spreči da istina o zlodelima albanskih separatista dospe do domaće i međunarodne javnosti. „Činjenica da je spomen-ploča koju je Udruženje novinara Srbije postavilo u znak sećanja na otete kolege više puta vandalizovana i skrnavljena svedoči da na KiM ne postoji društvena klima za suočavanje sa prošlošću i rasvetljavanje brojnih zločina počinjenih nad srpskim civilima”, dodaje kancelarija u saopštenju.

„I ovu tužnu godišnjicu koristimo kao povod da još jednom najodlučnije zatražimo da se u ime istine i čovečnosti stavi tačka na sistematsku kampanju zataškavanja zločina, jer porodice stradalih imaju neprikosnoveno pravo da znaju kakva je sudbina njihovih najmilijih, a istina je i uslov da se konačno prekinu razne mistifikacije o terorističkoj OVK i njenim zločinačkim metodama”, saopštila je Kancelarija za KiM.

R. D.