Zbog čega je šokantan obrnuti kulturni šok

Da se nije dogodila pandemija virusa korona, psihološka savetnica Nikolina Janjić koja je zajedno sa suprugom emigrirala u Kanadu 2011. godine, verovatno, kako kaže – nikada ne bi razmišljala o povratku u Srbiju. Ova daleka zemlja postala je njen drugi dom u kojem se školovala, zaposlila, postala majka dvoje dece, stekla veliki krug prijatelja i pronašla dobar posao. Ali kada je izbila pandemija kovida 19 u Kanadi, tamošnja vlada je uvela rigorozne bezbednosne mere koje su značile gotovo potpunu zabranu kretanja i socijalnih kontakta – deca su prešla na onlajn nastavu, a parkovi i igrališta u kojima su proveli celo detinjstvo bili su ograđeni žutim trakama i pristup im je bio najstrože zabranjen. I tada su Nikolina i njen suprug doneli odluku – vraćaju se u Srbiju.

Na tom povratku su, kako je u razgovoru za naš list istakla Nikolina Janjić, radili skoro godinu dana. Detaljno su isplanirali gde će da žive, čime će da se bave, u koju školu i vrtić će deca da idu... Prvih nekoliko meseci te 2021. kada su se vratili bili su puni energije – sve im je bilo novo, a zapravo poznato, uživali su u druženju sa porodicom i prijateljima. Međutim, nakon početnog entuzijazma, dočekala ih je tiha zbunjenost – shvatili su da se osećaju kao stranci u sopstvenoj zemlji. Nakon iskrenog razgovora sa suprugom i proučavanja brojnih psiholoških istraživanja koja govore o sličnim iskustvima povratnika, Nikolina je došla do zaključka da se oni suočavaju sa obrnutim kulturnim šokom, odnosno ponovnim prilagođavanjem na sopstvenu kulturu nakon dugog boravka u inostranstvu.

– Kada dođete u kontakt sa školstvom, zdravstvom i administracijom, vi zapravo (ponovo) postajete deo zajednice i (ne)svesno počinjete da upoređujete stanje zemlje u kojoj ste sa onom u kojoj ste bili – priča Nikolina.

Kada su došli u Kanadu, navodi da je bila šokirana činjenicom da ne postoji šalter na koji treba odneti gomilu dokumenata za dobijanje boravišne dozvole ili pasoša – sve su radili onlajn.

– Za deset godina, koliko smo živeli u inostranstvu, nikad nisam upoznala nijednog državnog službenika koji treba da mi izda pasoš, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu ili vozačku dozvolu, i u šali sam govorila da mi fali osoba iza šaltera da se sa njom ispričam. A onda smo se vratili u Srbiju i jedan od prvih socijalnih kontakta koji smo imali jeste susret sa šalterskim radnikom i strepnja da li imamo svu dokumentaciju ili nam „fali samo jedan papir” – u šali priča Nikolina.

Ona dodaje da je priličan šok doživela i kada je odnela diplomu psihološkog savetnika na prevod kod notara i shvatila da ova profesija ne postoji u našem šifrarniku zanimanja – nije prepoznata jer nije donet zakon o psihoterapiji. Dodaje da je čest slučaj da osobe koje su se školovale u inostranstvu ne mogu da nostrifikuju diplome jer njihova zanimanja nisu prepoznata u našem obrazovnom sistemu.

Naša sagovornica, koja danas radi kao savetnica onima koji se vraćaju u Srbiju, ističe da jedan broj osoba iz Nemačke, Finske i Kanade dugo ne može da nađe posao u zemlji upravo zbog problema sa nostrifikacijom diploma. Oni često, kako bi mogli da prehrane porodicu, rade poslove za koje se nisu školovali – što, kako napominje, uzrokuje različite psihičke probleme.

Nikolina i njena porodica su jedni od mnogih povratnika koji su se u zemlju vratili uz pomoć Tačke povratka, organizacije koja pomaže našim ljudima iz dijaspore da se vrate u domovinu. Zaposleni u ovoj organizaciji su prepoznali da se kod mnogih povratnika javlja tzv. obrnuti kulturni šok, zbog čega su i kreirali i vodič za povratnike koji se suočavaju sa ovim fenomenom.

Mila Tričković za „Politiku” objašnjava da obrnuti kulturni šok predstavlja psihološki i emocionalni odgovor osobe na povratak u domovinu nakon boravka u inostranstvu. – Promena mesta života, sa svim što ona nosi, u suštini je „šokantna” jer izaziva izlazak iz „uobičajenog toka postojanja”. Mesto i okolina koje su pre odlaska shvatani kao sigurni i poznati, na mnogo očiglednih, ali i nebrojeno neočiglednih načina postaju strani. Javlja se najčešće vrlo brzo nakon povratka, ali može se razviti i nakon nekoliko meseci. Iako se čini da je dužina boravka u inostranstvu ključna, nije presudna za intenzitet emocija koje se javljaju u okviru fenomena koji zovemo „obrnuti kulturni šok”. I osobe koje su kratko boravile u inostranstvu mogu doživeti isti nivo šoka kao i oni koji su se tamo zadržali godinama. Ovaj proces je pre svega individualan i zavisi od toga koliko je iskustvo boravka u inostranstvu bilo transformišuće za pojedinca – ocenila je Tričkovićeva.

Ona ističe da svaki povratnik doživljava obrnuti kulturni šok na svoj način. Međutim, najčešće reakcije povratnika mogu se opisati kroz smanjen osećaj razumevanja od strane drugih i manjak usklađenosti sa okolinom. Najveća zbunjujuća tačka obično je neočekivano nerazumevanje sa neposrednim okruženjem – to što ljudi oko njih ne razumeju promene koje su im se dogodile.

– S druge strane, postoji i niz praktičnih izazova koje povratnici prevazilaze – od snalaženja u novom (starom) administrativnom sistemu, koji obuhvata birokratski, zdravstveni i obrazovni sistem… Pored toga, i u poslovnom okruženju povratnici se mogu suočiti sa problemom ponovnog uklapanja, jer su navikli na drugačije norme i pristupe. Taj nesklad između očekivanja i stvarnosti može izazvati osećaj frustracije, pa čak i otuđenosti – naglašava Mila Tričković.

Na pitanje koji procenat povratnika ima obrnuti kulturni šok, ona kaže da je njihov broj teško precizirati. Ali, napominje, činjenica je da veći deo povratnika prolazi kroz ovu fazu.

– Međutim, ono što otežava i njima i okolini da ga prepoznaju jeste činjenica da im se to iskustvo čini kao deo adaptacije – uglavnom je reč o promenama koje dolaze postepeno i tokom vremena, pa je teško kvantifikovati ih na način da svaki povratnik to klasifikuje kao obrnuti kulturni šok – ocenila je naša sagovornica.

Prevazilaženje obrnutog kulturnog šoka, ocenila je Tričkovićeva, je proces koji zahteva vreme, strpljenje i, što je, napominje, najvažnije – podršku neposredne okoline i šire zajednice.

– Povratnici se često suočavaju sa emocijama koje mogu da budu neočekivane, kao što su frustracija, zbunjenost ili nostalgija, ali važno je shvatiti da je to normalan deo prilagođavanja. Otvorena komunikacija o iskustvima sa porodicom, prijateljima, kao i povezivanje s drugima koji su prošli kroz sličnu tranziciju mogu da budu od ogromne pomoći – zaključuje naša sagovornica.