Budućnost Bosne je na Severnom polu

Znalo se da će se Putin i Tramp na Aljasci dogovoriti, ako ništa, da nastave pregovore jer to obojica hoće. Njihovi sukobljeni navijači iz BiH neće. Zašto? Ne žele, ne mogu, ne daju im ...?

Vratimo se na kraj osamdesetih i početak devedesetih, odnosno na prve višestranačke izbore. Komunističko guranje pod tepih svih po režim nepoželjnih istina o odnosima između tri konstitutivna naroda isplivalo je na tim prvim slobodnim izborima. U brojnim predizbornim medijskim sondažama javnog mnjenja svi su tvrdili da će glasati za komuniste ili reformiste, a onda su nacionalne stranke osvojile 80 odsto glasova. U Sarajevu, glavnom i najvećem gradu multietničkog sastava, nacionalne stranke su pobedile i u svih deset opština pojedinačno. SDA, SDS, HDZ dobile su broj glasova proporcionalan učešću u nacionalnom sastavu republike. Govorilo se: To i nisu bili izbori nego nacionalni popis stanovništva.

Ali zašto su ljudi velikom većinom krili svoja stvarna politička opredeljenja, zašto su lagali? Mogli su u anketama da kažu da još nisu odlučili, da će apstinirati, da će svoj izbor poveriti kutiji ili jednostavno odbiti anketare. Bosanski ketman? Fenomen ketman, koji je De Gobino otkrio u orijentalnom svetu pa se i vezivao za islamsku tradiciju, ispostavilo se, nije bio stran ni bosanskohercegovačkim katolicima i pravoslavnima, nego opšti model političkog ponašanja u BiH. Češko-francuski pisac i disident Česlav Miloš nam je i geografski i ideološki približio značenje ketmana prepoznajući ga u socijalizmu. Ketman se kao opšti oblik političkog ponašanja svodi na aktivno podržavanje onoga s čim se ne slaže. Za razliku od političkog konformiste, koji pasivno sledi političke direktive i ćutke se prilagođava ili glasno potvrđuje (takojević, evetefendija), a rezerve zadržava za sebe, ketman vrlo aktivno, upadljivo i nametljivo demonstrira lojalnost domaćem ili okupatorskom režimu. Propagira, agituje, aplaudira, skandira, dok otpor zadržava „u dubini duše”, sve dok ne dođe pravi čas. Štaviše, što je taj unutrašnji otpor veći to su manifestacije lojalnosti snažnije. No ketman, koliko god je moralno sporan, prvenstveno je kriv sistem koji ljude tera da skrivaju svoja politička uverenja, odnosno zahteva hrabrost da ih ispolje ukoliko su nepoželjna. U etnički čistijim selima nije bilo tih kompleksa i oslovljavali su se kao Turci, Vlasi, Latini, a u etnički izmešanim gradovima učilo se odmalena: uvek su postojale priče koje su samo „za kod kuće”, jer nisu zgodne „za pred drugima”. I nije to čak moralo da bude ništa ružno, tek upozorenje da su drugi i drugačiji i da bi mogli pogrešno da shvate.

Hajde što su svi lagali pre izbora nego su to nastavili i kada su rezultati već bili objavljeni. Ako smo ono prvo objasnili, ovo drugo je već teže. Primopredaja vlasti je obavljena bez otpora vladajuće kompartije, tri pobedničke nacionalne stranke u neformalnoj predizbornoj koaliciji unapred su dogovorile raspodelu funkcija. Sve je obavljeno glatko i brzo, bez revanšizma i lustracija. Poraženi komunisti i reformisti su bili beznačajna snaga, a mnogi od njih prilazili su pobednicima. Za transfer u nacionalne stranke bilo je dovoljno da pokažu rodni list. Dakle, više nije bilo osnova da se boje restauracije starog režima i polaganja računa za izdaju zajedništva i suživota. Zašto su onda ipak imali potrebu da i dalje lažu da su glasali za komuniste i reformiste? Možda je to bio stid pred samima sobom zbog ideološkog premeta preko glave ili, ne manje, moralna nelagoda pred drugonacionalnim komšijama pred kojim su se decenijama licemerno pretvarali.

Najzad, u sledećoj fazi, kada je demokratija već dovela BiH do ivice građanskog rata i razočaranja u novi poredak, prešlo se na racionalnije analize o tome šta to bi sa tolikim „komunistima”. Mnogi su se uzajamno pravdali strahom da će oni drugi i treći glasati za svoje nacionalne stranke, pa će oni opet ispasti naivni. Ta zajednička samokritika predstavlja tipičan bosanski kompromis u kome se kompromituju sve tri strane, a bila je zapravo svedočanstvo o porazno niskom kapitalu uzajamnog poverenja, čak i posle 45 godina bratstva i jedinstva, suživota i zajedništva. Odnos 80 na prema 20 u procentima glasova mogao bi se prevesti u odnos nepoverenja i poverenja, a sa tako minornim kapitalom međusobnog poverenja nije moguće napraviti ni društvo, kamoli državu. Sumnja i oprez imaju duboke istorijske korene još od osmanske i austrougarske okupacije te svetskih ratova, tokom kojih tri naroda nikada nisu bili na istoj strani. U poslednjim decenijama socijalizma manifestovali su se u trostranim procenama da su oni drugi i treći međusobno povezaniji, jedinstveniji, solidarniji naravno na štetu ostalih. Dogovarali su se, navodno, o svemu na muslimanskim kućnim selima, srpskim krsnim slavama, posle mise u katedrali, a onda dogovoreno disciplinovano sprovodili. Vodili su se u tim prilikama, „svoji među svojima”, otvoreniji razgovori, ali nisu kovane zavere protiv drugih i trećih. Ipak, dovoljno da generiše nove doze nepoverenja.

Kapital poverenja kao faktor društvene integracije spominje se još u 18. veku, a uzet je kao osnova procvata nevladinog sektora u savremenoj politici, koji je kasnije pervertirao u instrument spoljne manipulacije. Autentičan socijalni kapital poverenja koji se zasnovan na neformalnim ličnim kontaktima (raja, ljudi iz kraja, navijači, komšiluk, lovci, penzioneri, lokalni pijanci) i spontanim umrežavanjem ljudi oko konkretnih afiniteta pored nacionalnih, verskih i stranačkih identiteta. Te ukrštene identitete kod 80 odsto Bosanaca je potisnuo jedan Izetbegović i njegova robijaška halka koji su činili unutrašnji krug moći u samoj SDA bili su u kratkom mirnodopskom intermecu između izbora i rata novi generator nacionalnog nepoverenja. Brojni sporazumi u koje su ulazili sa srpskom stranom, a onda se iz njih u finišu bez objašnjenja povlačili ili ih kršili (Beogradski sporazum, Ohridski sporazum, Kutiljerov sporazum, Savet za nacionalnu ravnopravnost) doveli su dotle da im se više nije ništa moglo verovati i evocirali onu staru srpsku narodnu „Niko kô Turčin lagati ne ume!” Mnogi muslimanski političari (Nijaz Duraković npr.) i probosanski srpski autori (Gojko Berić npr.) i njegovi katolički sabesednici (fra Petar Anđelović, npr.) pisali su bez upotrebe pleonazama o njegovoj bezmalo patološkoj lažljivosti. Karadžić, inače, psihijatar, bezuspešno se raspitivao kod beogradskih orijentalista da li postoji neko objašnjenje u islamskoj kulturi.

Alijinu halku su činili Omer Behmen, Hasan Čengić, Ismet Kasumagić, Džemaludin Latić i ostali mladomuslimanski ilegalci, konspiratori, zaverenici koji su i van zeničkog i fočanskog zatvora živeli pod budnim nadzorom UDBE sa mnoštvom doušnika. Izetbegović nije krio generalni prezir prema islamskim verskim službenicima od kojih su mnogi potajno radili za komunističku vlast. Kako piše Duraković, Alija nije imao poverenje ni u koga, sem u njih, svoje zatvorske drugove koji su bili provereni držanjem na sarajevskom sudskom procesu i tokom robijanja, pogotovo nije verovao kaurima. Prema njima, pravoslavnim i katolicima, te komunističkim bezbožnicima, pa i hrišćanskim partnerima u postkomunističkoj koalicionoj vlasti SDA–SDA–HDZ primenjivao je lažljivost i prevrtljivost kao legitiman metod političke borbe. „Pre podne mi se čini jedno, a po podne nešto drugo.” Nultim nivoom poverenja ili nepoverenjem, koje je krunisao nadglasavanjem u zajedničkoj skupštini o referendumu protiv volje srpskog naroda, bio je početak građanskog rata na nacionalnoj osnovi.

Osim toga, Alijinu halku činila je grupa islamskih fanatika koji su verovali da borba za reislamizaciju muslimana i islamizaciju ostalih u BiH do ostvarenja šerijatske države predstavlja uzvišen bogougodan cilj koji dopušta sva sredstva. Zakoni, moralne norme, ugovori, obećanja i bilo koje svetovne obaveze bili su nižeg ranga u odnosu na očekivanja Alaha dž. š. i Muhameda pejgamera da svi postanemo muslimani, Bosna deo globalne ume. Laganje i prevrtljivost bili su lajt verzija fetve i islamskog terorizma. Građanski rat je bio kulminacija nepoverenja tako da pregovori nisu bili mogući bez inostranih posrednika.

Dejtonski sporazum je maksimum koji su mogli postići, a njegova revizija uvela je BiH u novi i dugi proces nestabilnosti koja upravo sada dostiže usijanje zahvaljujući unilateralnim aktivnostima Nemačke, mimo EU, UN, SAD, RF. Baš kao što je i Genšer u Mastrihtu pokrenuo ciklus ratova u SFRJ, Šmit gura BiH u drugo poluvreme građanskog rata. Putin i Tramp će morati da prošire dnevni red i na Bosnu. Na Severnom polu je već bila pod tačkom razno.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista