Elitna boemska buržoazija

U svom eseju „Kako su bobos pokvarili Ameriku”, iz 2021. godine, američki konzervativni pisac i komentator Dejvid Bruks osvrće se i na pogrešne zaključke svoje knjige „Bobos u raju”, objavljene 2000. godine. Kovanica „bobo” nastala je od reči buržuj i boem. Bobos dolaze iz sveta IT sektora, akademije, lekari su, dizajneri, advokati, izvršni direktori velikih korporacija, nevladinih organizacija... Kreativna klasa sa socijalnim prestižom. No, malo-pomalo, liberalno demokratske i vrednosti socijalne pravde za koje su se zalagali zanemarivali su ili zaobilazili da bi sačuvali svoje privilegije. Umesto na ekonomsku nejednakost, svoj aktivizam usmerili su na kulturne ratove i identitetske politike, i time znatno doprineli da niža i radnička klasa, tradicionalno nastrojena demokratama, glasa za Donalda Trampa. Tokom 2015/16. godine u Americi je postala vidljiva još jedna nova društvena klasa. Dobrostojeći Amerikanci, koji su imetke stekli svojim radom i veštinama, novac nisu nasledili niti su bili visoko školovani. Antropolog Nikola Kemla ovu socijalnu kategoriju nazvao je, prateći igru reči koja nam je dala bobos, „boubours” (boorish (divlji vepar) bourgeoisie). Ako je elitna boemska buržoazija inklinirala ka progresivnim vrednostima i kosmopolitskom ukusu, boubours su ih ponekad i namerno provocirali svojim otvorenim nativizmom, nacionalizmom i odsustvom takta. Ali istraživanja pokazuju i da su bili duboko povređeni prezrivim tretmanom na mestima rezervisanim za navodno otvorene i liberalne bobos. Bruks zaključuje da bobos nisu bili predviđeni da budu elita ili dominantna klasa. Smestili su se u sistem koji je nagrađivao određeni tip dostignuća, a zatim omogućili i svojoj deci resurse da napreduju u takvom sistemu. Slepi o svojoj moći, kreirali su ogromnu nejednakost, finansijsku nejednakost, ali još gore – nejednakost poštovanja. „Zadatak koji je pred nama jeste da demontiramo sistem koji nas je uzdigao.”

U Srbiji je još devedesetih bilo lukrativno i prestižno raditi za međunarodne organizacije. Trend se nastavio i posle promena režima i buma novoformiranih NVO. Broj angažovanih (ne nužno zaposlenih) u njima nije bio zanemarljiv. Oni su, možda više od drugih, imali i spomenuti element socijalnog prestiža o kojem Bruks govori. Prestiž su im davali region, Vašington, Brisel, frilens dopisnici sada već kompromitovanih medija sa Zapada, američki i evropski tinktenkovi, akademija, kvazi i stvarni angažovani umetnici.

Za njih su od početka pitanja klasnih prava bila manje bitna od identitetskih i, naravno, onih koji su „Srbiju suočavali sa svojom ratnozločinačkom prošlošću” ili joj „dobronamerno sugerisali da se reši Kosova da bi napredovala”. S njima su neretko sarađivale navodno pro-EU opozicione partije, a vremenom i institucije koje su se bavile tranzicionom pravdom i akademija. Iz te kategorije ljudi u Srbiji iznedrio se veliki broj mahom kvazibobos, jer kod pravih bobos meritokratija je bila ključ. Devijacija ove kaste počela je pre diskreditacije američkih bobos, a proces samoevoluacije, o kojem Bruks govori, još nije počeo. A došao je drugi Trampov mandat i namera da se redefiniše finansijska pomoć USAID-a i drugih. Big tek kompanije s kojima su sarađivali Crta i Krik i drugi brzo su se sami regulisali i podvili rep pod Trampom. Otud velika panika u redovima regionalnih i srpskih kvazibobos, kako će završiti započeto – sprečiti kompromis o KiM, razvoj Srbije...

Pod plaštom zahteva za pravdu za nastradale u Novom Sadu (zašto ne i izgorele u staračkom domu netom, ili vojnike pobijene u Topčideru davno, zašto baš Novi Sad?), počela je kampanja neviđene polarizacije Srbije, u kojoj je izražavanje mržnje prema političkom oponentu postalo glavna taktika. Cilj je od raznih fondacija i stranih državnih institucija nadoknaditi ono što se gubi od USAID-a i to uraditi što pre. U toj panici od priče o „studentima koji nas uče da svetlimo” došlo se do priznavanja da se na ulicama koristi nasilni „aktivni otpor”. Dijalog se od početka odbija. Cilj je eskalacija nasilja i demonizacija aktuelne vlasti. Razgovaraju Tramp i Putin, samo studenti, mikropolitički, akademski i umetnički kvazibobos smatraju da je legitimno izabran predsednik Srbije „nenadležan”. Socijalni nalozi blokadera su sve vulgarniji i nekonstruktivniji. Zaziva se neki 6. oktobar. Ko išta zna o 5. oktobru, zna i da je njegova suština bila da ne bude 6. oktobra. Da se izborna pobeda prizna, da se izvrši mirna tranzicija vlasti bez revanšizma. O lustraciji niko upućen nije razmišljao, nije Srbija bila DDR, ali jeste imala problem ratnih zločinaca. Pritom su vizije tog 6. oktobra blokadera golootočko-blajburškog tipa.

Lideri dva ogranka nekadašnje Demokratske stranke sramno su ovih dana ocenili da su aktuelne prilike u Srbiji leta 2025. godine najgora kriza i zloupotreba državnih institucija u poslednjih dvadeset pet godina. Zaboravili 12. mart 2003. godine, kada je ubijen prvi reformski premijer Zoran Đinđić. Slučajno?

Jedan krug političara, konsiljera, diplomata, obaveštajaca  i glasila zemunskog klana naslućivao je šta se dešava i u kojem pravcu stvari mogu da eskaliraju 2002. na 2003. godinu. Veće polarizacije društva tada nije bilo, ovako toksične i opasne zasigurno ne. Ali perfidna polarizacija je počinjala već tada. Srpski vouk predvodnici, mahom hipersenzibilni na ratne zločine počinjene od Srba u regionu i na srpski „klerofašizam”, zagovornici političke korektnosti, davali su sebi za pravo da se smeju i sprdaju sa krezubim pristalicama SNS-a koje ne umeju da koriste pokretne stepenice. Vređati žene sa javne scene, koje bi makar samo malo iskočile iz njihovih e-novine vouk arbitrarnih kriterija, na osnovu fizičkog izgleda, bilo je prihvatljivo. Članovi samoproglašenih udruženja nezavisnih samopodrazumevajuće „profesionalnih” novinara, pisali su bez kazne i griže savesti poluistine i laži, opet mahom o onima koji su se usudili da jeretički progovore van okvira tadašnjeg dominantnog narativa progresivne Srbije.

Spomenuti „korekciju administrativne linije između Beograda i Prištine” bila je posebna jeres među NVO kvazibobos i njihovim donatorima. Između ostalog, značilo je biti uskraćen pomena i solidarnosti u sudskoj borbi zato što je o vama Vojislav Šešelj napisao knjigu vrlo mizoginog naslova. Pa i poverenice za ravnopravnost. U tom periodu CEAS projekti za NED su „i dalje najbolji, ali ako bi samo Jelena mogla na TV dok promoviše Vašingtonski sporazum da se ne predstavlja kako direktor CEAS”, došla je „molba” sa vrha NED-a. Kako da se predstavim? CEAS je osnovan u dnevnoj sobi jednog od mojih podstanarskih stanova. Nastupala sam kao poznavalac srpsko-američkih prilika, stečenih ne samo na osnovu NED projekata.

Inače, dugo su na dnu dokumenta koje su NVO potpisivale sa donatorima stajale odrednice da se odričemo aktivnog učešća u politici (u smislu da budemo na listama kandidata). No, mic po mic, i tu su zajedno i donatori sa Zapada i srpska NVO „elita” pokazivali da im ne smeta da budu iznad zakona, pa smo počeli da dobijamo lokalne frontove, žute patkice i slične. Za ovo je delom kriva i država. Džaba onda CEAS upozoravanje još od 2015/16. godine da su i pragmatični Rusi počeli da stvaraju svoju verziju otvorenog društva i formiraju svoje NVO i stranke. Veliki deo ruskog uticaja išao je kroz institucije akademske zajednice. Ovo danas je samo potvrda da je već tada akademska zajednica zloupotrebljavala svoju autonomiju u političke svrhe.

Interesantno, profesor Miro Lompar, nedavni govornik na jednom od demonstrantskih skupova, bio je u upravnom odboru NVO „Fondacija SEAS” od njene registracije u APR-u 2016. godine do avgusta 2017. godine. Fondacija je bila proruska kopija CEAS-a. U jednom periodu predsednik Upravnog odbora lažnog CEAS-a bio je Miloš Injac, istaknuti aktivista pokreta „Ne davimo Beograd” (na šta smo inače više puta bezuspešno upozoravali, uključujući i Radomira Lazovića, sada jednog od lidera Zeleno-levog fronta). Pitanje je koliko su i sada strukture koje iza scene koordinišu proteste izbušene agentima ruskih interesa.

Da bismo nastavili da gradimo modernu Srbiju moramo demontirati naš sistem koji je uzdigao kvazibobos, kako to Bruks sugeriše. No, moramo demontirati i grupe sa motkama ako imaju veze s državnim i partijskim strukturama, i druge, naravno, te adekvatno kazniti pripadnike snaga koje sprovode zakon ako su ga prekršili.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista