Kako grad oblikuje svoje građane

Subotica – Između grada i njegovih stanovnika uvek se isprepliću brojni i različiti odnosi – od onih krajnje praktičnih, do onih obojenih emocijama i uspomenama. Mnogo je načina da se opisuje koliko je neki grad praktičan za svakodnevni život svojih stanovnika, kako je oblikovan, zbog čega, šta je sve uticalo na to, a kako je potom sve ono što je u gradu stvoreno i nastalo uticalo na njegove stanovnike. 
O svemu tome piše Arpad Pap, etnograf-antropolog Gradskog muzeja u Subotici, u svojoj novoj knjizi „Urbana patologija – upotreba prostora jednog grada iz provincije, društvo i istorija Subotice (1867–2010)”. Iza pomalo dugog naslova krije se upravo neobična analiza razvoja grada iz ugla o kojem se do sada nije pisalo, a razmatra promene koje su nastale u gradu i kako promene naziva ulica, postavljanje spomenika ili drugi elementi utiču na formiranje društva.

Arpad Pap nedavno je objavio i veliku studiju na mađarskom jeziku „Južni Sloveni u Parizu”, gde je preveo i ponudio tumačenje dokumenata koji se odnose na povlačenje granica na severu Vojvodine po Trijanonskom sporazumu, a takođe je na mađarski jezik prevodio dela Jovana Cvijića. Ovoga puta uhvatio se ukoštac sa savremenim tumačenjima društva u odnosu na urbani prostor. 
„Ovo polje u nauci počelo je prvo da se proučava u SAD šezdesetih godina prošlog veka, kada su uradili istraživanje o tome gde se nalaze spomenici Martinu Luteru Kingu i iz toga su izvukli podatke o tome koliko je poznat, do granica koje države je on poznat, o odnosu prema njemu i uticaju koji je imao. To je jedna od mogućnosti tumačenja, međutim, kada se u to uključe mentalne mape, odnosno razmišljanja o tome kako doživljavamo prostor, kako ga koristimo, dolazimo do zanimljivih zaključaka. Ako takva vrsta analize postoji u današnjim istraživanjima, onda moramo da se zapitamo da li isto može da se uradi i za neke prethodne istorijske periode. Upravo o tome se govori u ovoj knjizi, o tome kako se menjaju nazivi ulica, kako se menjaju lokacije spomenika, o načinima korišćenja ili zloupotrebe prostora”, kaže Arpad Pap. 
Zbog toga se u knjizi mogu pronaći i obrasci kretanja povorki prilikom žetvenih svečanosti, prilikom slave pravoslavnog hrama, kao i obrasci sedenja na nekoliko balova gradonačelnika koji su analizirani. Sve ono što se naziva tradicionalnim u ovim manifestacijama uspostavljeno je na određeni način da bi se iskazala moć, komunikacija sa zajednicom, ili poslala poruka. 

„Može se pratiti kako isti mehanizmi upravljaju i rasporedom sedenja na takvim zvaničnim mestima kao što je, recimo, bal gradonačelnika, kao kada se organizuje sedenje na svadbama. Zbog toga je nauka važna, jer može da objasni kako podsvest i nagoni upravljaju i u trenucima kada mislimo da nije reč o tome. Objašnjava nam da možemo da vidimo iste mehanizme delovanja kao i pre 100 ili 200 godina. Mi se rukovodimo istim obrascima i možemo reći i da smo toliko tradicionalni i kada toga nismo svesni. Naši pojavni oblici su isti i mogu se svesti na vlast, na moć, i na razne manifestacije moći”, kaže Pap. 
Prema njegovim rečima odgovornost nauke je da pročita prostor na pravi način, jer bi to pomoglo i građanima da se lakše snalaze. 
„Moramo reći da ovo ipak nije urbanizam, već ovde govorimo o urbanom prostoru koji ima svoj način razmišljanja i koji se upotpunjuje metodama i sredstvima političke antropologije i politike. To je prisutno od perioda romantizma, pojave nacionalnih ideja, kada društvo, grad, zajednica osećaju potrebu da se definišu. Ako idemo dalje u prošlost, samo oblikovanje nekog prostora uvek se odvija po jasnim i malobrojnim obrascima – uvek je tu krčma, škola, crkva, gradska uprava. To su elementi koji su važni da bi nešto bilo naselje, a kakav mi značaj dajemo tome, kako ih objašnjavamo, to je već pitanje politike”, kaže Pap.