Životni krugovi su tu da ih pratimo

Legendu o ženi koja veze i čeka ispričao mi je meštanin Boke dok sam još bila dete i bacala kamene oblutke u plićak zagledana u ostrvo. Kako sam sazrevala kao žena i umetnica, tako je ova legenda zapravo postala moja preokupacija, kako u umetničkom, tako i u životnom smislu. Zato je moj koncept za kamernu operu „Gospa od Škrpjela” bio da „uvežem” prošlost, sadašnjost i budućnost: da devojčica Jacinta Kunić sretne Jacintu devojku, ali da isto tako budu spremne da vide sebe u starosti.

„Gospa od Škrpjela” naziv je nove kamerne opere beogradske kompozitorke Irene Popović Dragović: za tri ženska glasa, kamerni ansambl i elektroniku čiju ideju je ovako predstavila u razgovoru za „Politiku”. Premijerno je izvedena proteklih dana na muzičkom festivalu u Tivtu, odnosno u samoj završnici festivala „KotorArt” u Kotoru. Libreto je potpisala Jelena Novak, a asistent na projektu je Nikola Dragović. Godine iščekivanja, usamljenosti, strepnje, čežnje dočarala je sopran Natalija Radić, članica operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je tumačila Jacintu. Tu su i glumice Dubravka Drakić (naracija) i Doris Franović, koja tumači Jacintu kao devojčicu. Udruženo sa ansamblom „Boka” stopile su se u vapaj duše koja verno čeka...

– Zapravo sam sebe izložila ovom eksperimentu, pomalo uplašena da sebe vidim kao isklesanu sliku u kamenu, svesna da se sve ređe obraćam onoj maloj sebi koja je bacala kamene oblutke u plićak zagledana u ostrvo. Proučavala sam vokalnu muzičku tradiciju Boke kotorske i upoređivala sa muzikom celog Jadranskog primorja. Jako su mi koristile beleške kompozitora i muzikologa Nikole Hercigonje, knjige profesora Golemovića i Devića. Slušala sam priče meštana, snimke sa rive, ali me je rastužila spoznaja da tradicionalna narodna muzika odlazi zajedno sa njenim glavnim nosiocima: ljudima starije generacije. Mnoštvo pitanja me obuzimalo: od onih kako da iskomponujem čekanje i vreme koje traje, i to kako zvuči „sloboda”.

Šta vas je inspirisalo da kroz ovu operu istaknete temu ženske istrajnosti i odanosti? Koliko su vaša lična iskustva ili pogledi na žensku ulogu u društvu uticali na stvaranje dela: „Gospa od Škrpjela”?

Legenda o Jacinti je priča o vernosti i istrajnosti, ženskoj borbi, čekanju i odlučnosti da se ode, ali i o odlučnosti da se prihvati čekanje. Poslednjih par godina me preokupira moć ženske snage, kao i motivi i odluke da se neke situacije prihvataju, čak i kad znamo da one nisu dobre po nas. Vaspitni kodovi koji se prenose iz generacije u generaciju, gotovo su isti i preslikani paterni, kao i okidači za odustajanje od sebe. To zvuči strašno kada se ovako napiše, ali je još potresnije kada to vidimo u praksi. Mi živimo u patrijarhalnom svetu koji ženski aktivizam, snagu i istrajnost eksploatiše i interpretira potpuno pogrešno. Želim ovu operu da posvetim savremenoj ženi gde god ona živela, kako god bila vaspitana i u šta god verovala. Jacinta je probudila i onaj deo mog bića koji je krenuo da lagano odustaje od aktivnog života. Onaj deo mog mozga koji je počeo da interpretira vaspitne paterne duboko ukorenjene u moj, čini mi se, genetski kod koji me je uspavljivao i vodio u odustajanje od radosti života. Životni krugovi su tu da ih pratimo, duboko svesni šta je na kraju. Strah od smrti ne sme biti jači od lepote života.

 Koji deo radnje ili likovi u „Gospi od Škrpjela” najbolje prikazuju vašu poruku o snazi i odanosti žene?

 U ovoj operi su udruženi glasovi devojčice, pevačice i glumice. I oni čine horsko lice jedne žene. U njoj ne postoji linearna naracija, kao ni izdiferencirani likovi. Taj udruženi glas je njena snaga, moć. On je nekad nežan, nekad mračan, često zavodljiv. One šapuću o ljubavi, čežnji, a misle o slobodi. Njihov vez je bojno polje i maštaju o toj jednoj niti koja će rasparati tugu i izatkati jedro koje će ih odvesti na pučinu. A pučina može biti i unutar sebe, i nemirno more. Snaga je u prihvatanju, nikako u odustajanju od sebe.

Da li postoji neka posebna pouka ili poruka koju želite da prenesete kroz kamernu operu „Gospa od Škrpjela”? Kako je publika reagovala na ovo delo?

Nivo koji mi je posebno uzbudljiv jeste nivo Jacintine kreativnosti i mašte. I mogućnost da snagom sopstvene manifestacije može biti i talas, da može pevati pesmu usamljenog kita, da može biti slojevito sunce Etel Adnan, sunce koje daje, a ništa ne traži Oksane Timofejeve... Može biti i odvažno cveće Fride Kalo i kamen, i stena, i ostrvo u nastajanju. Publika je disala sa nama. Osetila sam zahvalnost, beskrajnu zahvalnost. Osećaj da ovo nije premijera kao i svaka druga, nego osećaj kao nekog olakšanja. Kao kad pronađete izvor u pustinji..

Da li umetnost može da doprinese boljem razumevanju i osnaživanju ženskih likova i njihovih priča? Da li postoje posebni muzički ili scenski elementi koji služe da naglase istrajnost žene?

Duboko verujem da je povratak baštini na savremeni način put ka popularizaciji tema koje su vezane za žensku snagu. Stene, more, kamenje kriju tu neispričanu dimenziju trajanja i neuništivosti. Izvođači ansambla „Boka” koji je izveo operu su pozicionirani kao svetionici na  ostrvu i oni osvetljavaju i čuvaju sve naše Jacinte. Svi u jednom trenutku postanu orkestar koji zvoni i najavljuju građenje ostrva. U moru su ostrva život, a kad zvono zvoni onda znači da na ostrvu ima života. Moje melodije simbolično ozvučavaju Jacintin vez. Vez koji će izvesti goblen: zagrljaj za zauvek. Mnoge su i danas među nama Jacinte: pišu, pevaju, slikaju, plešu, bore se i na poslu, i na ulici... Bore se za slobodu. Ova opera je horska pesma o njihovoj prisutnosti, njihovoj ranjivosti, krhkosti, ali i velikoj snazi. Moj izbor tri ženska glasa je koncept mog trojstva: snage, ranjivosti i emocija. U izvedbi Dubravke Drakić, mudre glumice koja ume da nađe meru u izrazu, Natalije Radić, nežne i krhke operske pevačice, i svilenom dečijem glasu Doris Franović možete videti sve naše Jacinte kroz vreme, more, talase.

Da li postoji mogućnost da ova opera bude izvedena i u drugim gradovima ili scenama?

U planu su koncerti po regionu, ali i inscenacija koja će se desiti sledeće godine. Naša Jacina je besmrtna.