Tramp i Lukašenko na zajedničkom poslu

Američki predsednik Donald Tramp priklonio se shvatanju da potreba za jakim liderima nikada ne jenjava. Njihova pojava neumitna je svuda i u svako vreme kada vođenje države, kreiranje njene politike, planiranje dnevnih dešavanja, a posebno budućih, u svoje ruke preuzmu ljudi bez istinske vizije, poslušnici, oni koje širom sveta, i u svakom političkom sistemu nazivamo prosto ‒ birokratijom. Nedavnim susretom na Aljasci sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom prvi čovek Amerike je to jasno pokazao (crveni tepih). Upravo kao i drugu sliku svega, prilikom razgovora sa evropskim predstavnicima koji dan kasnije.

Ono što potvrđuje Trampov pragmatizam svakako je i telefonski razgovor sa predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom neposredno uoči pomenutih događaja. Kako je zvanično saopšteno, šef Bele kuće želeo je lično da se zahvali kolegi iz Minska zbog nedavnog puštanja na slobodu 16 od 1.300 zatvorenika zatočenih u beloruskim kaznionicama. Ipak, zapadne posmatrače najviše je uzbudila Trampova opaska o Lukašenku kao „visoko cenjenom predsedniku”. A prvom čoveku SAD vrlo dobro je znano sa kime i kada mora da razgovara.

Podsetimo, Belorusija nije „samo jedna od bivših republika SSSR-a”, uostalom kao ni Ukrajina. Obe zemlje su, svaka pojedinačno, punopravni osnivači Organizacije ujedinjenih nacija od prvog dana njenog nastanka 1945. Drugim rečima, sovjetska država imala je u vreme svog postojanja, a za razliku od drugih, čak tri glasa u Svetskoj organizaciji. S tim što je Rusija kao predstavnik SSSR-a bila i ostala i stalni član Saveta bezbednosti sa pravom veta. Po raspadu socijalističke zajednice ove države nisu morale da podnose nikakav novi zahtev za bilo kakvu obnovu članstva. Jedino što je promenjeno bio je njihov zvanični naziv.

Naravno, nije samo to navelo Trampa da Lukašenku iskaže dužno poštovanje, neretko neprimenjivano u susretima sa pojedinim zapadnim predstavnicima. Glavni razlog je činjenica što u Vašingtonu na Belorusiju gledaju kao na neraskidivog ruskog saveznika. Što, objektivno, ima opravdanja u svim sferama.

Zemlja Lukašenka jasno i otvoreno podržava Rusiju u svakom pogledu, pa i na bezbednosnom planu. Treba znati da su u sovjetsko vreme ovde, kao i u Ukrajini, bili raspoređeni zajednički vojni nuklearni kapaciteti, koji su uveliko prevazilazili one na zapadu kontinenta. Pomenimo i da su najsavremenije ruske rakete „orešnik” nedavno raspoređene upravo po beloruskim poligonima. Zaključak se sam nameće.

Američki predsednik zato i ne pokušava da zabije klin između Aleksandra Lukašenka i Vladimira Putina, on jednostavno želi da na miran način razreši one probleme koji ne zahtevaju besmisleno prolivanje krvi. A to su, između ostalog, i sudbine zatočenika. Kako američkih, tako i tuđih.

Nije, naravno, u pitanju ni pokušaj da se zaradi još poneki poen kod domaćih birača, kao što mu često prebacuju. Jednostavno, njemu su ruke u velikoj meri vezane aktuelnim međunarodnim okolnostima, i on je toga veoma svestan. Ali, trebalo bi i drugi da budu svesni. Posebno oni u Evropi koji ne žele da uvide da nisu stvoreni za vremena velikih odluka i dramatičnih promena.

Značaj Belorusije naglo je porastao početkom rata u Ukrajini i zahvaljujući sveukupnim dešavanjima na kontinentu. Smeštena u severnom delu Evrope i okružena Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Ukrajinom i Rusijom postala je idealno mesto za kontrolu ovih prostora. Posebno od strane onih zemalja koje, istorijski gledano, gaje neprijateljski stav prema velikom istočnom susedu. To je i bio razlog da Moskva pažljivo prati sva beloruska politička dešavanja uključujući i neuspešan pokušaj „obojene revolucije” 2020.

I, što takođe nije nevažno, i Lukašenko i Putin svoje države i njihove narode vode, za zapadne standarde izuzetno dugo. Prvi od 1994. godine, a drugi od 2000. kada je na predsedničku funkciju došao odlukom prvog ruskog šefa države Borisa Jeljcina, i potvrđenom nekoliko meseci kasnije na redovnim izborima. Obojica su tokom godina, a posebno u drugoj deceniji ovog veka, pokazali da i te kako uspešno mogu da se nose sa tzv. demokratskim zapadnim zemljama. Kako na privrednom planu tako i na planu bezbednosti.

Prema očekivanjima, oglasili su se i beloruski opozicionari, posebno oni u inostranstvu. Neki su razgovor američkog i beloruskog predsednika okarakterisali kao „poklon Lukašenku” dok drugi procenjuju da je reč o pokušaju vašingtonske administracije da „probije još jedan kanal za komunikaciju do Kremlja” i na taj način omogući otvorenije razgovore dve strane. Kao god bilo, jasno je da na međunarodnoj sceni sledi veliko prepakivanje. U skladu sa novim vekom.