Tramp i Putin na mirovnoj klackalici

Diplomatska ofanziva predsednika Trampa i njegove administracije kad je reč o postizanju mira između Ruske Federacije i Ukrajine predstavlja ogromnu promenu u odnosu na narativ i strategiju predsednika Bajdena i evropskih saveznika. Sama činjenica da predsednik najmoćnije države na svetu želi promenu pristupa i ulaže ogromne napore da bi se obezbedio mir i prekinulo ubijanje na nivou 5.000–6.000 ljudi nedeljno predstavlja „game changer” na globalnom geopolitičkom planu.

Od pristupa većine zapadnih zemalja, koji je podrazumevao da je najbolje, a možda i jedino rešenje potpuni poraz Ruske Federacije, došlo se do istorijskog sastanka Trampa i Putina na Aljasci i samo posle nekoliko dana trilaterale između Trampa, Zelenskog i ključnih lidera Evropske unije, što je rezultiralo nekom vrstom konsenzusa između Amerike i Evrope da rat što pre mora da se završi i da se otvori prostor za sveobuhvatno i finalno rešenje koje zagovara američka administracija.

Iako izgleda da Tramp previše veruje Putinu i da njegova mirovna inicijativa predstavlja nemoguću misiju, mora se sagledati šira slika i šta Tramp želi da postigne kroz svoje diplomatske napore.

Šira slika podrazumeva da Tramp i njegova administracija i dalje insistiraju na tome da je Kina glavni takmac i da po svaku cenu želi da oslabi osovinu koja je tokom rata stvorena između Kine i Ruske Federacije, a koja je Kini donela ogromne benefite posebno u energetskom sektoru, s obzirom na to da Kina nabavlja jeftinu rusku naftu i gas i na taj način ostvaruje komparativnu ekonomsku prednost na globalnom nivou. Takođe, jedan od razloga su i kritične sirovine i minerali koji su Americi vitalno važni kako bi mogla da ostane kompetitivna na polju novih tehnologija, a posebno veštačke inteligencije, auto i odbrambene industrije.

Zbog toga će Amerika insistirati na miru i finalnom rešenju primenjujući Trampov već oprobani transakcioni pristup i doktrinu „Snagom do mira”. Ruska Federacija, s druge strane, primenjuje doktrinu „Teritorija za mir”, tako da možemo da očekujemo da će potencijalni mirovni sporazum gotovo sigurno podrazumevati teritorijalne koncesije u korist Rusije, čvrste bezbednosne garancije prvenstveno od strane SAD za Ukrajinu, čemu bi se pridružile i zemlje Evropske unije.

Na samitu koji je održan na Aljasci bilo je govora i o energetici i eksploataciji kritičnih sirovina i minerala s obzirom na to da su SAD potpisale strateški sporazum o energetici s Ukrajinom, a najveće rezerve kritičnih sirovina u Ukrajini nalaze se baš na teritoriji koji kontroliše Ruska Federacija.

Izvesno je da je predsednik Tramp obezbedio uslove da Ukrajina i Rusija dođu do mirovnog sporazuma, ali ostaje ključno pitanje da li taj sporazum može da se održi i bude dugoročan.

Mirovni sporazumi retko završavaju ratove, što je važno kad je reč o očekivanju od mirovnih pregovora o Ukrajini. Samo 16 odsto međudržavnih ratova od Drugog svetskog rata završilo se mirovnim sporazumom. Oko 21 procenat završio je odlučnom vojnom pobedom jedne strane, dok je dodatnih 30 odsto završilo primirjem jer su se zaraćene strane suočile s vojnom pat-pozicijom, ali nisu uspele da postignu i formalno rešenje. Osim toga, mirovni sporazumi rutinski propadaju. Više od trećine mirovnih sporazuma između 1975. i 2018. propalo je iz različitih razloga: domaća podrška sporazumu je oslabila, jedna ili više strana prekršile su uslove sporazuma ili su kreatori politike promenili mišljenje iz strateških ili drugih razloga.

Da bi mirovni sporazumi okončali ratove i opstali, zaraćene strane generalno moraju da vide svoje izglede za vojni uspeh kao niske; potreban je znatan spoljni pritisak za sporazum, uključujući pozitivne podsticaje, bezbednosne garancije trećih strana i kazne za nepoštovanje sporazuma; a potrebna je i domaća podrška sporazumu.

Mirovni sporazum između Ruske Federacije i Ukrajine može da bude implementiran i održiv isključivo uz ispunjenje ključnih preduslova.

Prvo, Ukrajina mora biti teško naoružana od strane Evrope – a idealno i Sjedinjenih Država – kako bi uverila Rusku Federaciju da su joj izgledi za vojni uspeh mali i kako bi odvratila buduću rusku invaziju. Ukrajini su potrebni kapaciteti protivvazduhoplovne i raketne obrane, municija srednjeg i dugog dometa, napredni borbeni avioni, obaveštajni podaci, komponente za dronove i drugi materijal koji se može koristiti za odbijanje ruskog napredovanja ako Moskva odustane od sporazuma.

Drugo, potrebne su verodostojne kazne – posebno od Sjedinjenih Država – ako Rusija odustane od sporazuma, a potrebni su i pozitivni podsticaji ako Rusija održi reč. Obe strane treba da budu potpuno svesne negativnih implikacija ukoliko ne sprovode sporazum i snage američkog pristupa koji podrazumeva „Quid pro quo”. Na primer, pojačane sankcije protiv ruskog energetskog sektora verovatno bi uzrokovale značajnu štetu. Energetske sankcije mogle bi se kombinovati sa sankcijama protiv drugih ruskih izvoznih proizvoda, poput minerala, metala, poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, Rusija se suočava s visokom inflacijom, nedostatkom radne snage i ograničenim mogućnostima za privredni rast. Razgovori o miru su važni, ali je razgovor jeftin. Kao što istorija pokazuje, postizanje trajnog mirovnog sporazuma sasvim je druga stvar.

I ako se mirovni sporazum potpiše uz pokroviteljstvo SAD i predsednika Trampa, posebno ako sporazum bude sadržao i teritorijalne koncesije, biće ostavljeno mnogo pitanja i nedoumica za budućnost. Stara ruska poslovica kaže „Apetit ide uz jelo”, tako da je veliko pitanje da li će određene teritorijalne koncesije biti dugoročno dovoljne Rusiji.

Istorija nas u još jednom slučaju uči da teritorijalne koncesije nisu uvek dovoljne za obezbeđivanje trajnog mira. Izrael je to pokušao u tri navrata, 1990. Sporazumom iz Osla, 2000. Sporazumom iz Kemp Dejvida i 2008, kada je slično predlagao premijer Olmert. Nijedna koncesija i ustupak, šansa za ekonomski razvoj, nisu bili dovoljni i ubedljivi za drugu stranu, koja je imala maksimalističke zahteve što su išli do toga da Izrael ne bi trebao ni da postoji kao država.

Predsednik Tramp je posle Avramovih sporazuma, sporazuma između Azerbejdžana i Jermenije i napora koji čini kako bi se uspostavio mir u Ukrajini sigurno zaslužio Nobelovu nagradu za mir. Ako obezbedi dugoročni mir između Ukrajine i Rusije svakako će biti ličnost koja je obeležila 21. vek svojom mirovnom i pragmatičnom politikom koja je promenila ceo svet.

*Predsednik Kongresa

srpsko-američkog prijateljstva

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista