Od tradicionalnog do digitalnog

Specijalno za „Politiku”

Pariz – Jedan od najbolje kotiranih živih umetnika našeg stoleća Dejvid Hokni izlaže u 11 raskošnih galerija Fondacije „Luj Viton” od aprila meseca ove godine.

Postavka ujedinjuje više od 400 slika koje su nastale u periodu od 1955. do 2025. godine, a izložena su i dela iz privatnih kolekcija koja nikada nisu bila viđena na izložbama.

Čitavom postavkom izložbe bavio se lično Dejvid Hokni uz pomoć svog asistenta Džonatana Vilkisona, jer je ovo prvi put da se njegova dela pokažu u takvom obimu i u takvom prostoru, sa velikom pompom kakvu može da izvede Fondacija „Luj Viton”.

Raznovrsnost njegovog opusa, studiozna predanost s kojom realizuje svaki od svojih ciklusa slika i perioda su vrhunski predstavljene, posebno osmišljene u svakoj od galerija.

Dela Dejvida Hoknija su realizovana u tradicionalnim tehnikama od ulja, akrilika, crteža, akvarela. Posebno crta ugljenom, olovkom, ali se sasvim profesionalno služi novom digitalnom tehnologijom i čak ima dva velika impozantna dela u tehnici digitalne fotografije. Hokni sledi tehnologije ovog vremena, vlada i služi se njima sa velikim umećem i iako je ove godine u julu napunio 88 godina, sledi nove tokove i pripada im.

Presudni za njegovo stvaralaštvo su ipak tradicija i remek-dela iz prošlosti koja ga inspirišu. Posebno mesto na izložbi zauzima crtež dimenzija 70 i 80 centimetara, koji je Hokni uradio inspirisan velikom tapiserijom iz perioda Gijoma Osvajača (Guillaume l Conquérant), normandijskog vladara 1330. Dejvid Hokni je nacrtao svoj vrt, svoju kuću, pejzaž, svoj automobil na stazi pored kuće, baštu, tanka stabla u cvatu, na papiru tih dimenzija.

Tri sale velike galerije su bile potrebne da bi se izložila dela, koja je Hokni realizovao inspirisan velikim umetnicima. Posebno mesto zauzima slika instalacija inspirisana slikom Antoana Vatoa „Iskrcavanje na ostrvo Kitera”. Slika inspirisana „Gernikom” je čudesna. Van Gog, Vato, Fra Anđeliko su neobične kombinacije različitih materijala.

Nalazim da je Dejvid Hokni inspirisan Van Gogom u intimnoj atmosferi koja vlada na slikama „Prozor  sa knjigom” i „Pejzaž u magli” iz 2019.

Svojom produhovljenom senzibilnošću (ciklus „Bazeni” 1963–1974), svojim poimanjem prirode i lepote („Pejzaži Normandije”) Hokni gradi materiju, strukturu svojih slika i crteža vrlo racionalno.

Njegovo hermetično svetlo je prosuto u svim njegovim pejzažima, to duboko lično svetlo, jače od svakog prirodnog. Zasenila nas je jačina spektakularnih eksplozija boja poetičnog pejzaža, usamljenog kao što samo može biti umetnik.

Pejzaži iz Normandije su postali deo njegovog života i njegove umetnosti od 2019. godine, kada je tu kupio imanje.

Oslobođen straha, predrasuda, gradi svoj lični novi rukopis, u dijalogu sa samim sobom, pred harmonijom večite prirode. Usamljena stabla u polju, kućice u jednom geometrijskom redu u polju nemaju senke. Kompozicija i struktura slike odaju svetlost koja zrači intenzivno, ali ne greje. Posebno u „Mesečevoj sobi” svetlost je hladnija od smrti: „Ni sunce, ni smrt ne gledamo dugo.” Zato slike Dejvida Hoknija gledamo dugo, pitajući se kako sijaset linija čini kišu na slici tako realnom.
Istražuje, ne ponavlja svoja iskustva, kako kaže Pikaso, „ne slika, već traga”, otkriva.

Otkriva promene upornim studioznim radom, prolazeći svojom baštom da sačeka godišnje doba. Pominje običaj kineskih slikara da ne stavljaju senke na svoje slike, da se ne bi znalo koje je doba dana – tako i veliko cvetno stablo Dejvida Hoknija, ljubičasti put vijuga pored drvoreda bez senki.

Dejvid Hokni je živeo u Parizu 1973. U mladosti je živeo u Los Anđelesu i vraćao se u London svaki put, kao i posle boravka u Normandiji (od 2019. do 2023. godine), kada je vrativši se u London počeo da crta svoje portrete.

Slike njegovih autoportreta predstavljaju hermetičnu mentalnu konstrukciju, u ogledalu bez ogledala. Poslednje slike koje je naslikao, pre izložbe, jesu kako slika svoj portret. Ti poslednji autoportreti su izloženi u 11. galeriji za završetak izložbe.

Koncepcija čitave izložbe je početi sa portretima i završiti sa njima. Na samom početku izložbe je galerija portreta. Zbunjujuće veliki broj slika, jedan nepregledni niz lica od poda do plafona galerije. Portretisao je svoje rođake, poznanike. Portreti ne iskazuju prisnost, ostavljaju utisak jednog momenta egzistencije bez radosti i bliskosti. Sistematična postavka u prostoru slike govori o tome da je lice modela glavni događaj na slici. Toliki broj porteta razbija pažnju i teško je naći jedno lice i zadržati se kad ih je tu više od 60.

U produžetku galerije portreta izložene su četiri veoma velike slike, digitalne fotografije formata preko deset sa pet metara. Slika grupe ljudi koji u nonšalantnom rasporedu sede, okrenuti ka slici, ali tako da posmatrač slike ne može da im vidi lica. Dvosmislena situacija – da gledalac slike Dejvida Hoknija u galeriji posmatra gledaoce slike, na slici. Ostaje nam da razmišljamo – šta gledamo?

Druga velika slika potpuno istih dimenzija prikazuje tu istu grupu ljudi kako se posmatra u ogledalu, ali lica se ne vide dobro. Pitanje je šta smo u stanju da vidimo, posmatrajući jedno umetničko delo, jednu sliku?

Slika sa „portretima cveća” i portretima Dejvida Hoknija, koji se ponavljaju, dupliraju, više nije pitanje estetskog vrednovanja slike, već pitanje: šta posmatramo kad gledamo jedno umetničko delo?