Uvertira sa Štrohajmovom „Kraljicom Keli"

82. VENECIJA

Venecija, Lido – Film „Kraljica Keli” (1929), legendarno nedovršeno, a sada restaurirano remek-delo velikog reditelja i glumca Eriha fon Štrohajma (1885–1957), sa najglamuroznijom filmskom zvezdom svoga doba Glorijom Svanson u naslovnoj ulozi, izabran je da bude uvertira 82. Venecijanskog festivala, koji svečano počinje sutra.

U sali „Darsena” na Lidu večeras će svetsku premijeru nove, restaurirane i novootkrivenim, a sada digitalizovanim nitratnim materijalima upotpunjene verzije „Kraljice Keli” pratiti muzika koju će uživo izvoditi ansambl „Sintaks” i biće to prilika za ponovno preispitivanje filmskog remek-dela koje se smatralo izgubljenim i zaboravljenim. A priča o njegovom nastanku je i te kako zanimljiva. Tih kasnih dvadesetih godina dvadesetog veka glamurozna i svetski poznata filmska zvezda Glorija Svanson je zajedno sa svojim ljubavnikom i finansijerom Džozefom P. Kenedijem poželela da angažuje tada najslavnijeg američkog reditelja Fon Štrohajma za rad na nezavisnom filmu u njenoj produkciji. Sve posle toga postala je velika i nezaboravna holivudska legenda. Film je zbog čestih produkcionih otkazivanja bio sniman u sekvencama, događale su se skandalozne scene tokom snimanja u Africi i na kraju ga je Svansonova potpuno obustavila zbog sukoba u vezi sa sadržajem i vizijom, čime je efikasno okončana Štrohajmova holivudska rediteljska karijera. Na sreću, od ovog projekta ostalo je toliko dragocenog materijala da je sada bilo moguće na osnovu originalnog Štohajmovog scenarija ponovo stvoriti rasplet filma i uraditi potpunu rekonstrukciju.

Inače, radnja filma „Kraljica Keli” počinje u izmišljenoj evropskoj zemlji negde pred početak Prvog svetskog rata, gde sujetna i okrutna kraljica Redžina V (Sina Oven) treba da se venča sa neodgovornim verenikom, princem „Divljeg” Volframa (Volter Bajron). Kada raskalašni princ naiđe na nevinu, ali koketnu devojku iz manastira Patrišu Keli, čiji lik tumači Glorija Svonson, zaljubljuje se potom i kidnapuje pre predstojećeg venčanja sa kraljicom koja ih uskoro otkriva, bičuje Kelijevu i u spavaćici je izbacuje u noć. Nakon neuspešnog pokušaja samoubistva Keli se vraća u manastir, gde dobija telegram koji je poziva da dođe i bude pored kreveta umiruće tetke (Florens Gibson) u Dar es Salamu, u istočnoj Africi. Mlada devojka naći će se šokirana u zabačenom bordelu, gde je tetka iz nepoznatih razloga na samrti moli da se uda za sifilitičnog vlasnika Jana (Tali Maršal) i to su upravo scene zbog kojih se Glorija Svanson zgrozila i odlučila da prekine saradnju sa Štrohajmom.

Ostalo je negde zabeleženo da je Erih fon Štrohajm, jedna od najkontroverznijih ličnosti u kinematografiji, slavljen zbog svoje smelosti, perfekcionizma i ekscesa, izjavio: „Nikada se nisam cenkao i nikada nisam skidao kapu konvencijama niti modi i nudio im je za sitnice. Uvek sam im govorio istinu kako sam je video. Sviđala im se ili ne, ali to je ipak bila istina kako sam je video. I ta čista savest je moja nagrada.” Da li se odnosilo i na rad sa Svansonovom, za koju je uvek tvrdio da su veliki prijatelji i da nisu imali niti jedan sukob ili svađu, ostaje nerazjašnjeno ali je istina da je Erih Osvald Štrohajm (rođen u Beču, emigrirao u SAD oko 1909. godine), što je tvrdeći svoje austrijsko aristokratsko poreklo dodao svom prezimenu i zvučno „fon”, bio i ostao jedna od najznačajnijih figura Holivuda – i kao glumac, a naročito kao vizionarski reditelj sa pedantnim okom za detalje.

Njegov debitantski film „Slepi muževi” (1919) obeležio je početak i njegovih stalno ponavljajućih tema: pohota, okrutnost, opsesija, licemerje i dekadencija više klase. Njegov najambiciozniji projekat „Pohlepa” (1924) ostaje kamen temeljac filmskog realizma i moralnog intenziteta. Bio je u čestim sukobima sa rukovodiocima studija, zahtevao je autentične scenografije, kostime tačne za taj period, složene, često prljave, prikaze likova i višestruko ponavljanje scena. Njegovi sledeći filmovi, uključujući „Veselu udovicu” (1925) i „Svadbeni marš” (1928), nastavili su njegov obrazac umetničke briljantnosti koji je potkopavan prekoračenjem budžeta i mešanjem studija. Tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka Fon Štrohajm se ponovo pojavljivao na platnu kao karakterni glumac u Americi i Evropi, često igrajući aristokrate i zlikovce. Bio je veličanstven kao kapetan Fon Raufenštajn u filmu Žana Renoara „Velika iluzija” (1937), a najzapaženija uloga bila je uloga batlera Maksa fon Majerlinga u filmu Bilija Vajldera „Bulevar sunca” (1950), jeziva samorefleksija o izbledeloj slavi koja mu je donela nominaciju za Oskara za najboljeg sporednog glumca.

Erih fon Štrohajm je umro od raka 1957. godine u Francuskoj. Iako je njegov rediteljski rad bio ograničen, njegov uticaj na filmski realizam, narativnu strukturu i autorsku teoriju ostaje dubok. Pamti se njegova izjava: „Ako živite u Francuskoj i režirali ste jedan izvanredan film pre 50 godina i ništa od tada, i dalje ste priznati kao umetnik i poštovani u skladu s tim. U Holivudu ste dobri kao i vaš poslednji film. Ako niste imali nijedan u produkciji u poslednja tri meseca, zaboravljeni ste, bez obzira na to šta ste postigli pre ovoga. To je taj strašan egoizam u sastavu ljudi koji u Holivudu prave filmove, ta kontinuirana borba za opstanak i prevlast među novopridošlima, koja starije baca u kantu za pepeo.”

Restaurirana i rekonstruisana verzija Štrohajmove „Kraljica Keli” sada je dostupna za prikazivanje u bioskopima i kinotekama širom sveta, baš kao i svi ostali filmovi iz venecijanskog pratećeg programa „Klasici”, među kojima su između ostalih i Karneov „Luka senki” (1938), Mankijevičev „Kuća stranaca” (1949), Dejvisov „U 3:10 za Jumu”, Kjubrikova „Lolita” (1962), Pjetranđelijev „Veličanstveni rogonja” (1964) i Almodovarov „Matador” (1986)...